PLAY! ; PLAY! Zine

REVIEW: Yooka-Laylee

Kada sam čuo da će nekoliko članova tima koji je stvorio Banjo-Kazooie, jednu od mojih omiljenih igara i nezaobilaznog predstavnika zlatnog doba platformi, raditi na novoj igri koja bi trebalo da nastavi legendu, Bog će ga znati koliko sam visoko od radosti u vis đipio. I na sve to, Grant Kirkhope opet komponuje za ovaj nesumnjivi instant klasik?! Da li sam odmah počeo da pevušim Treasure Trove Cove temu pijući šampanjac pod tušem ili je bilo obrnuto, više nije ni važno. Jedino važno bilo je da izlazi takozvani duhovni naslednik moje omiljene platforme i to je to. Broje se dani.

A onda sam zaigrao betu. U redu, protagonisti su simpatični, izgledaju predobro, a nivo je dečija verzija Trona, nema veze. Siguran sam da će u finalnoj verziji igre sve biti skockano, ispeglano, zašiveno, prepakovano, utegnuto, uglačano, nepogrešivo. I eto je. Konačno preda mnom i ta Yooka-Laylee, kći Hajpa, sina Fundraisingovog. I dok je klinac u meni grabio bilo koji Windows kompatibilni gejmped, nisam ni naslućivao brodolome koji su bili duboko ušuškani ispod naivne, brzoplete nostalgije.

Dočekao me je logo u nekad duhovitom fazonu Rare studija. Heh-heh, ah ovi momci nikad ostariti neće… I glavni meni je u istom fazonu, sa sve onim glasovima kao iz blentavih crtaća. I uvodna animacija! Kao da ponovo gledam vešticu Grantildu kako se ogleda u svom buljavom kazanu. Pa, zapravo, kao da se neko zaigrao sa kontrolerom nostalgije i ostavio ga na maksimumu. Znate, kao ono kada promenite skin u Minecraftu i počnete da kopate tunel u suprotnom smeru? Ista stvar, samo drugačija.

Nije ni važno, igra kreće i zaplet me kompletno gubi. Blago retardirani, zli brat blizanac Grua iz “Despicable Me” želi da pokrade sve knjige iz sveta i tu je neka mnogo važna knjiga koja se cepa i čije se stranice raspršuju širom nivoa i bla bla… OK, sećate se onoga kada je Bendžova sestra bila kidnapovana i on krenuo da je spasi? Nekako ti nedostaje ta emotivna a jednostavna, Šekspir-bi-plak’o naracija. Ali koga briga, sve dok je igra dobra.

I puče ispred mene svet grandioznog dizajna, živopisnih boja, odličnih modela, propraćen Kirkhopovom pomahnitalom muzikom. Jedino što sam i mogao da mislim je – ovo će biti dobro. Ovo će biti mnogo dobro!

I bilo je dobro! Kao prolećna promaja posle kupanja! Znate ono, kad vam lepo pirka, ali nekako i smeta. I dok shvatite gde je tačan problem, ostanete ukočeni ko gipsani stub. Ma, neću da okolišam. U pitanju je kamera! Kamera koja je najdelikatniji alat svake dobre platforme, ovde kao da vodi rat sa igračem. Da se poslužim još nekom glupom analogijom? Što da ne. Znate li kako je kada na venčanju date pijanom stricu kameru da isprati svo to… venčavanje? E pa isto tako, samo malo gore. A pod malo mislim mnogo.

Osim apsolutno otvorenog prostora, nema ni jednog skučenijeg mesta u igri u kom kamera neće načisto povileneti. Pozicionirati je između zida i protagonista, isto je kao Sizifu staviti povez na oči radi dodatne motivacije. Užasna je, užasna i zaista loša. Sada kada sam to izneo na videlo, kao smrt svakog ozbiljnijeg platformisanja, znajte da sam u neverici nastavio sa daljim igranjem. Platforma iz novog ugla? Da, iz mnogo novih, vrlo loših uglova!

Nema te kamere koju veteran ne može da savlada. Ili sam barem tako mislio u sebi dok sam pokušavao da je zauzdam kao podivljalog bika. Ali kada sam uspeo koliko-toliko da se naviknem, preda mnom se zaista počeo ukazivati kvalitet. Nivoi osim što su lepo dizajnirani – ogromni su! Dobro, ponekad dizajn možda zalazi u sfere konfuznog, ali to nije ništa što ljubitelji žanra neće doživeti kao zdrav izazov.

Pa i protivnici su lepo osmišljeni, a likovi generalno veoma raznovrsni i upečatljivi. Stranice gorepomenute knjige, koje sakupljate po nivoima kao glavno sredstvo za napredovanje, takođe su sakrivene na zanimljivim mestima i nude dosta zabavnog istraživanja. A sve ovo propraćeno odličnom i poznatom muzikom. Međutim, kada je zvuk u pitanju, ima i tu nekih poteškoća.

U Banjo igrama, usled očigledne ograničenosti Nintendo 64 hardvera i veličine skladišta na kertridžima, likovi nisu govorili već su njihove rečenice bile propraćene crtanolikim onomatopejama. I to je funkcionisalo. Bilo je simpatično i bilo je praktično. Ovde… Ovde je naporno. A u kombinaciji sa ritmičnom muzikom, ume da postane i izuzetno naporno. A još u kombinaciji sa onom kamerom, biće to pravi prijemni ispit na fakultet za upravljanje stresom.

Kada se sve stvari saberu, Yooka-Laylee ima dosta kvaliteta, ali i mana svojih legendarnih prethodnika. Zapravo, kada bolje razmislim, ovo i nije toliko naslednik Banjo igara koliko modernizovanje istih ideja. Počevši od kontrola, preko otrcanog humora pa do sveukupnog doživljaja, ovo i jeste izmodernizovana Banjo igra koja nije aman baš ništa napredovala. Čak naprotiv, ovakvo recikliranje deluje i poprilično usiljeno. Čak toliko da sam na trenutak počeo da sumnjam da je prva Banjo igra uopšte i bila toliko dobra! Oduvao sam prašinu sa kertridža za svaki slučaj i posle već pet minuta, shvatio sam da sam bespotrebno brinuo. Nije kriv ni Banjo ni koncept star dvadeset godina. Kriva je ova igra.

I čitajući sve ovo, sigurno se stiče utisak da je ovo vrlo loša igra, zar ne? Onda ovo i nije tako dobar tekst, jer igra uopšte nije loša. Ako ste neko kome ne smeta činjenica da ovo nije napredak ni u kom sem vizuelnom smislu, kao i da neki reciklirani momenti deluju zaista usiljeno, ovu igru ćete doživeti mnogo bolje nego ja. A ako ste ipak neko više nalik meni, pored svih monstruoznih mana, opet ćete pronaći i nešto u čemu možete da uživate. Čak iako je to ona doza nostalgije za koju znate da vas hvata na kvarno.

A kako je ovo bio tekst utisaka, bez mnogo konkretnih stvari, ovo je poslednji pokušaj da ispravim stvar: Grafički izgleda super, potezi su raznovrsni, nivoi ogromni i proširivi ali ih ima samo pet, postoje i multiplejer modovi koji zapravo nisu ništa posebno, postoje i deonice sa kvizom koje su nezaobilazne i dodatno usmoravaju stvar, neki likovi su do bola sjajno dizajnirani, protagonisti su daleko od šarma kojim su zračili Bendžo i Kazui, muzika je super, a zvuk koji proizvode glavni likovi kada se transformišu u cvet i koračaju dolazi pravo iz dubina Pakla. Jednom rečenicom – igra deluje nezrelo, kao da joj fali još nekih godinu dana pažljivog razvoja.

Ne, zaista, samo da urade neku zakrpu koja bi popravila kameru, ugasite glasove i pojačate muziku i igra stvarno jeste instant klasik! Dobro, za malo… Barem me je navela da oduvam prašinu sa Banjo-Kazooie kertridža. Moram opet da je obrnem!

AUTOR: Milan Živković

Yooka-Laylee

Yooka-Laylee
70

70

7/10

    Za:

    • Vizuelno bogato
    • Nostalgična muzika
    • Otkačen dizajn nivoa

    Protiv:

    • Ubistveno loša kamera
    • Iritantan zvuk
    • Usiljenost šarma

    Subscribe na naš YouTube za uvek najnovije video opise!