PLAY! ; PLAY! Zine

REVIEW: Subsurface Circular

Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 108. broju časopisa Play!Zine

U ovoj godini će svi govoriti da su “oduvek pravi fanovi Blejd ranera”. Nakon nje dolazi ona u kojoj će izaći nova knjiga Vilijama Gibsona (u kojoj je Hilari pobedila), a zatim 2019. sledi pravi “Terminator 3”. Kažu da se ono smeće posle dvojke ne računa.

Možda roboti za tih hiljadu i nešto dana neće zavladati svetom, ali će teme iz sva tri ostvarenja biti značajne za čovečanstvo.

Društvo, paradoksalno, već kasni za sopstvenim razvojem, a u godinama ispred nas će i te kako morati da se spremi za veštačku inteligenciju, široku automatizaciju, autonomna prevozna sredstva, da izmisli nove poslove ili načine da ljudi ne postanu biljke prikopčane na neki SIM/STIM španske serije kao mama Bobija Njumarka iz “Grofa Nule” pomenutog Gibsona. U suprotnom, ni Matriks nije daleko.

Svim tim temama, manje ili više, bavi se igra verovatno najboljeg naziva ove godine – Subsurface Circular.

Umotajte sve u sajbernoar detektivsku priču, dodajte refleksiju na sadašnjost, koketiranje sa temama rasizma i klasne segregacije, pogled u budućnost, solidan obrt, zrno filozofije, malo religije, dašak humora (ne uvek na pravim mestima) i dobićete eksperimentalnu kratku igru studija Bithell Games, poznatog po indie remek delu “Thomas Was Alone” i relativno slabo zapaženoj igri “Volume”.

Subsurface Circular vas smešta u ulogu robota detektiva koji istražuje misteriju u podzemnoj železnici, po kojoj je igra dobila ime.

Uprkos premisi i lokaciji, nema ni akcije ni prave dinamike, jer se radnja odvjia u jednom jedinom vagonu u kome ćete za oko dva časa igre razgovarati sa mnoštvom “Tekova” (robota), različite inteligencije i funkcije – od sportskih reklamnih robota, preko ljubavnika, do sveštenika. Pomoću razgovora i malo isleđivanja ćete sklapati kockice o slučaju, ali i o nadzemnom svetu budućnosti koji ni u jednom trenutku ne vidite, ljudima, politici, Menadžmentu, Arhitektama, Asimovljevim zakonima i ostalom.

Mehanika igre je prosta i svodi se na prolazak kroz dijaloge sa raznim putnicima u vagonu i rešavanje nekoliko prilično jednostavnih logičkih zagonetki.

Jedine “alatke” koje vam daje igra jesu “ključne reči” koje dobijate ako uhvatite pravu granu dijaloga, kao i mapa samog metroa. “Ključne reči” predstavljaju tragove, samim tim i nove teme za razgovore sa “Tekovima” i neophodne su za rešavanje svakog “zadatka” koje imate između dve stanice. Nažalost, mapa ostaje samo jedan od brojnih nedovoljno iskorišćenih detalja u igri.

U suštini, u pitanju je linearno putovanje, više interaktivna kratka priča, a manje tekstualna avantura, oko koje je konstruisana vrlo elegantna pozornica puna atmosfere. Dok se pred vama odvijaju dijalozi, smenjuju stanice i manje ili više živopisni likovi, veoma pametno korišćenje osvetljenja, pozicija kamere i zvuka se brinu da sve legne na svoje mesto.

Nažalost, a naročito ako se zna da iza ovog kratkog dela stoji kreativna energija zaslužna za briljantni “Thomas Was Alone”, najveća mana Subsurface Circulara jeste to što je toliko očigledno koliko je mogao biti bolji.

Ovako svedeno iskustvo je zahtevalo bar još jednu ruku “peglanja”, a deluje da autori nisu bili sigurni koliki stepen učešća zaista žele da daju igraču.

Tako će na trenutak delovati da vam Subsurface Circular omogućava da sami pišete svoju priču, recimo kao sjajni Kentucky Route Zero, da bi vas samo desetak minuta kasnije nespretna tranzicija između dva grubo skriptovana dijaloga potpuno izbacila iz onoga što se naziva “flow” i sprečila priču da vas ščepa za gušu.

Nespretno skriptovanje i UI će vas verovatno iznervirati još poneki put, a repovi započetih dijaloga i vreme koje igra troši dok ispisuje rečenice nekad radi “u korist svoje štete”. Umesto da doprinose atmosferi, nepotrebno odlažu vaš napredak.

Teško je poverovati i da je Majk Bitel napisao sve dijaloge i osmislio  sve likove, jer čovek koji je uspeo da nezaboravno oživi društvo pravougaonika u spomenutom “Thomasu”, ovog puta nije uspeo da svim robotima ulije isto duše.

Da stvar bude još gora, ponekad “uklesane” replike baš od protagoniste mogu da naprave kretena, što takođe razbija iluziju da se zaista vozite Circularom. Slično kao i nekoliko zjapećih narativnih rupa uz po koju veštački umetnutu repliku, kojom se nespretno dodaje na “interaktivnosti”.

Međutim, sve to nikako ne znači da ne treba odigrati ovaj naslov. Ako imate na umu da je u pitanju eksperiment, po ceni jedne bioskopske karte i velike kesice kokica dobijate slično iskustvo, sličnog trajanja, a svakako daleko pametnije napisano od gomile filmova na repertoaru. I šansu da možda iskusite nešto novo za svojim računarom.

Subsurface Circular je novi dokaz koliko se nama omiljen medij otvorio i napravio prostor za naslove čija je suština najmanje u mehanici i izvođenju, a mnogo više u nasleđu zaboravljenih žanrova (tekstualne avanture starih vremena), ali i u fokusiranju na postojeće načine pripovedanja i njihovoj destilaciji i evoluciji (od audiologova u Bioshocku smo preko Gone Home stigli do Firewatcha i Tacome).

Subsurface Circular

Subsurface Circular
7

70

7.0/10

Za:

  • Hrabar, asketski pristup pripovedanju u video-igrama.
  • Solidno napisano, uprkos nekoliko "gličeva".
  • Sjajna atmosfera.

Protiv:

  • Vidi se neiskorišćen potencijal.
  • Linearnost priče.
  • Dva sata dijaloga nisu za svakoga.

Subscribe na naš YouTube za uvek najnovije video opise!