Propade nam Telltale… Sad ću da budem malo zao, ali nekako me baš nije pogodilo, iskreno ni malo, što neću moći da igram njihove “vaše odluke su bitne” igre. Realno, odigrao sam ih sasvim dovoljno da znam da im je sve to uglavnom na isti kalup i da su dosadili sa: NEĆETE VEROVATI ŠTA SE DESILO DALJE! Kupite našu sledeću epizodu. Ionako imamo dnevno razne Bliceve, Kurire i ostale “novine” koje će da crknu za takav naslov i vaš klik. Taj „ostavimo vas da visite“ pristup me je radio kad sam bio mlađi, ali sve što se izrabljuje u bilo kom obliku, jednostavno počinje da dosađuje.
Da ne spominjem ono najbitnije, nikad se nije desilo da vi nešto krucijalno promenite praktično do samog kraja. Da, neki karakter će biti tu, neki neće, ali svi znamo da se tek u petoj epizodi stvari postavljaju na svoje mesto. Jasno je meni, finansije, pritisak, nedostatak vremena. Sve to stoji. Al što ne napravite manje epizoda, ali da u njima igrač ima više uticaja na svet oko sebe? Zar niko nije igrao Witcher dvojku? Zar to nije bilo super kada vam je čitavo poglavlje totalno drugačije u zavisnosti od vaših dela. Ko vam je rekao da je kvantitet > kvalitet?
Dobro, ajde, završavamo ovo moje malo kipljenje, i krećem sa opisom, ali ne bih ja pisao ovo na ovom mestu, da nema veze sa Councilom. Za ljude koji baš nisu nikad čuli za The Council, u pitanju je avantura pričalica sa nekim primesama pravih point and click zagonetki. Igra se sastoji od pet epizoda koje su izlazile tokom ove godine, a recenziju epizode jedan ste mogli da pročitate tamo negde u aprilu. Kako sam bio samo mlad i naivan, kako sam se samo ponadao da će nešto biti drugačije kada je u pitanju neki drugi izdavač.
Sada kada pogledam taj aprilski tekst, shvatam da sam izvukao maksimum iz njihove prve epizode. I to je meni i Big Bad Wolfu (razvojnom timu ove igre) zajedničko. I oni su izvukli svoj maksimum, napravili su tako dobar šlagvort za stvari koje slede, podigli moje nade, podigli možda i vaše na osnovu tog teksta. A onda PUF. “Nothing really matters” što bi reko Fredi u svojoj boemskoj rapsodiji.
I znate šta, ne bi mi čak ni smetalo toliko da ništa nije bitno, da su ostale stvari koje su zamislili izneli do kraja. Ne treba meni igra sa 28 krajeva niti to uzimam za neki veliki kvalitet, međutim, kada ideš na “choices matter” fazon, onda naravno da ću da se osvrnem na stvarnu važnost tih odluka. I nije čak i da nema više krajeva, naravno da ih ima, nego treba doći do njih i podneti sve ono što vam se serviralo do tada. A do tada, maj gad, kakav bućkuriš svega i svačega.
Pre nekih devet meseci hvalio sam likove, dobar zaplet (jer je uvod stvarno dobar) i praktično novi sistem u avanturama, koji se svodi na korišćenje veština vašeg lika u zavisnosti da li ste izabrali da budete detektiv, okultista ili političar na početku igre. Dakle kao RPG „speech“ talenat, iseckan na dosta manjih celina. Sve to apsolutno stoji. Pažnja posvećena detaljima krajem XVIII veka je fantastična i to je ono najlepše u celoj igri. Ogromna količina slika, knjiga, informacija o važnim ljudima tog vremena je tu, na tom jednom ostrvu u nekoj nedođiji, pod budnim okom veleposednika iz senke, Lorda Mortimera.
Vi i drugi gosti ste inače tu stigli preko njegove pozivnice, svako sa svojim ciljem i agendom. Upoznajete neke značajne likove tog doba (neke prave, neke izmišljene), i onda počinju priče, spletkarenje, i igra dobija primese nekog „misterija ubistva“ romana Agate Kristi, i vi posle svega, nakon prve epizode ostajete zatečeni svim dešavanjima. Vilica na podu, i željno iščekivanje odmotavanja priče.
I krećemo lagano na dole. Spremite se, biće čupavo. Praktično skoro sve vaše odluke, koliko god one drastične bile, biće zaboravljene vrlo brzo. Spomenuo sam gore ubistvo i misteriju. Znate koliko smo se bavili time? Pa ni pola druge epizode. Rešili, ne rešili neke stvari, teraj dalje. Reko čekajte ljudi, stanite da vidimo. Ma kakvi. A to gde smo mi kao igrači završili i šta smo radili pre tih dešavanja, to je tek puj pike ne važi praktično na samom startu. Mnogo drastičniji primeri se pojavljuju kasnije, kada je igrač toliko odmakao u priči, kada je toliko stvari i misterije iza njega, a onda dobija odgovore – “joj pusti to sad, to nije više bitno”. Pa kakvo je to pisanje da igrač prolazi kroz, u tom trenutku, bitne situacije, a da ti pisac na sve to kaže, ma batali to, slušaj tek sad ovo.
I onda slede ti šokantni momenti, koji stvarno jesu šokantni, i neko da pogleda sa strane može da kaže, vau šta napraviše ljudi. Ali isto tako, vrlo lako će da se desi da i oguglate na njih, jer nekako već unapred znate da nisu ni toliko bitni, jer teramo dalje. Bitno je da se igrač drži pod velom misterije i da ne zna šta će dalje biti i ne zna kome da veruje. Pa čekajte, ako ne znam nikoga i ne znam ništa i niko ne govori istinu, što bi mene, igrača, bilo briga za sudbine tih ljudi? Naravno, postoji par momenata u igri kada igrač (hteo, ne hteo) stvarno donosi neke bitne odluke za budućnost njega i okoline, ali celokupan utisak mi je da, jednom kad sam se uhodao u njen gejmplej, igra mi sve vreme prodaje maglu.
Gejmplej sa druge strane je zamišljen dobro, ali ima dosta problema sa ritmom. Na primer, sat vremena pričanja sa gostima (što ume pošteno da umori, pogotovo jer svi pričaju, a niko ne kaže ništa), a kulminacija toga je skriptovana scena jednog karaktera i njegov monolog od petnaest minuta. Da bi vas zatim igra bacila u dugotrajno rešavanje prostorne zagonetke u kojoj kao da ste vi sami na tom svetu i ništa okolo se ne dešava i nema drugih karaktera i vreme je stalo. Sve to dovodi do zamora i repeticije, jer se ide iz jedne krajnosti u drugu.
Zagonetke su posebna stavka igre, i konačno ih ima u nekoj avanturi ovakvog podtipa. Neke od njih nisu najsrećnijeg kvaliteta, ali dobar deo njih je i OK. Nisu baš ni lake da ćete protrčati kroz njih, a one koje spadaju u onu lošiju klasu, uglavnom se nalaze tu jer dobar deo informacija nije na raspolaganju na igraču, pogotovo ako se nalaze pri kraju epizoda. Vidite, vi sve vreme tokom igre, trošite neku vrstu akcionih poena kada korisitite vaše veštine i onda se može desiti da posle sesije pričanja (u kome se ti skilovi troše na psihologiju, manipulaciju), vi nemate dovoljno poena da biste malo bolje dešifrovali neku zagonetku. One su rešive i ovako, sa nekim minimumom informacija, ali ti neki napici koji se koriste za vraćanje akcionih poena i nisu toliko česti, pa će samim tim i zagonetka biti teža. Može vam se desiti da prevrnete svaki ugao kuće – da nađete neki od tih napitaka, da bi dobili neko bitno parče informacije. To naravno, pod jedan, izbacuje igrača iz imerzije i ritma, jer baulja nasumično po kući tražeći neki dodatni napitak, a pod dva, igrač ima priliku da vidi nereaktivni svet dok traži neki power-up.
Inače, kad smo već kod toga, gosti u vili neće dati pet para za to što im vršljate po sobi i uzimate stvari. Logika iza toga koja soba, koja vrata i koje stepenice su otključane u kom trenutku nije baš najsrećnija i više zavisi od toga da “igrač nema potrebe da bude tamo, pa ćemo da zaključamo stepenice (?)”. Pa bar stavite model sluge ispred njih, a ne samo minus znak. Ljudi oko vas su generalno totalno nezainteresovani za vaše postojanje, a vrlo često vam se može desiti da je kuća totalno prazna, iako ima desetak likova u njoj. Najbolji primer neinteraktivnosti je kad/ako vam se desi nešto jako očigledno, na šta bi svako normalan reagovao sa “Šta se tebi čoveče desilo?”, a oni reaguju sa “Des ša ima” (malo karikiram, ali shvatate poentu).
U suštini ja sam samo razočaran. Posle prve epizode očekivao sam stvarno fantastičnu avanturu, a dobio sam neku mešavinu očajnih domaćica i misticizma, u doba romantizma. Igra svakako ima svoje kvalitete, mesto dešavanja je osvežavajuće, tematika je drugačija, point and click zagonetke su prisutne kao deo gejmpleja, rpg elementi kao nešto totalno novo u žanru avantura. Ali sa druge strane, imate skoro pa nebitne “izbor je bitan” momente (čast izuzecima), imate probleme sa tempom igre, imate nereaktivan svet i okolinu i najgore od svega – imate priču koja je veoma sumnjivog kvaliteta.
Ja ocenu spuštam na dole najviše zbog pisanja u igri u kojoj je to krucijalno. Šta znam, ukusi su različiti, to jeste kliše, ali može se desiti da vam se baš svidi taj turbulentni niz događaja. Meni nije, a ne mogu da vam kažem ništa vezano za to, jer ne želim da vam pokvarim – jer je upravo ta misterija najbitniji deo igre. Ali sve čak i da je priča dobra, nije da igra nema i ostalih problema. The Council će meni ostati u nekom “šteta” segmentu, jer je toliko potencijala izvirivalo iz ovog naslova, a na kraju sam ostao kratkih rukava. Ko zna, možda ako bude prilike, vidimo i nastavak ove priče, mada se iskreno ne bih grabio da radim recenziju za njega.
AUTOR: Vladimir Pantelić
Igru za potrebe opisa ustupio Focus Home Interactive
The Council
Za:
- Odlično postavljen svet.
- RPG sistem levelovanja, nesvakidašnji za avanture.
- Zagonetke.
Protiv:
- Priča i pripovedanje veoma sumnjivog kvaliteta.
- Nereaktivna okolina.
- Loš tempo.
