Domaća Scena

Pozorišna predstava Half-life

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku.

Verovatno niste očekivali da ćete na stranicama vašeg omiljenog časopisa o video igrama jednoga dana čitati i o pozorišnim predstavama, a eto nas sada tu. Ali, to nije bilo kakva predstava, to je predstava koja kao glavnu temu ima – video igre! Tako da je poprilično pogodna tema za naš časopis.

Premijera predstave Half Life je održana 15. aprila, u ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić“, u Beogradu. Scenario je napisao Filip Vujošević, još davne 2005. godine, kada je imao 26 godina. Njegova želja i ideja iza predstave, a na osnovu ličnog iskustva, je bila da pokaže jedan svet u kome su odrasle neke generacije u teškim vremenima, i na simboličan način da poveže nekoliko aspekata života mladih u Srbiji početkom 21. veka. Ime predstave vuče inspiraciju iz imena čuvene igre i istovremeno koketira sa temom zapleta, odnosno „polu-životom“.

Iako, na prvi pogled, deluje kao neka vrsta otvorene kritike života gejmera, predstava se zapravo više bavi besmislom i beznađem koje je zahvatilo život tog perioda, i kako je u svemu tome „bleja“ u igraonicama predstavljala neku vrstu eskapizma mladima, odnosno bega od realnosti i isključivanja iz života. Radnja se odigrava na čuvenoj lokaciji „ispod Vuka“, koja i dan danas predstavlja epicentar igraonica u Srbiji. Autor simbolično vezuje besmislenu metro stanicu koja ne vodi nigde, sa besmislenim životom ljudi „ispod Vuka“, koji takođe ne vodi nigde.

Pratimo grupu od petoro mladih ljudi (15-28 godina), gde naš glavni lik Krivi (Matija Ristić) igra kaunter po ceo dan i ozbiljno se priprema za predstojeći turnir, kako bi dobio priliku da zaigra u timu iz igraonice. On je poznat kao dobar „snajperista“, ali mu nekako ne uspeva da dobije mesto u tom timu, jer likovi koji su u ekipi ga stalno nešto zavlače. Pored njih troje „blejača“ u igraonici, tu su još i devojka Krivog i njena mlađa sestra. Pratimo ih na dvema lokacijama: ili u jednoj igraonici, ili u prolazu/garaži.

Mladi glumci svoj posao su odradili odlično i mnogi od njih verovatno vrlo dobro razumeju ceo taj koncept o kome se priča u igri, tako da im je leglo poprilično prirodno da kroz te iste uloge i prođu. Predstava balansira između mračnih i sumornih tema sa jedne strane, i momenata humora i komičnih situacija sa druge. Ambijent „zabadanja“ u igraonici je prenesena sjajno, vidimo te mračne, prigušene prostorije, gde se čuje samo kliktanje miševa i tastatura, te pokoja besna psovka ili nezadovoljstvo igrača, a atmosferu definiše dim od cigarete koji se vijuga kroz pomenuto slabo osvetljene. Tu je i slanje mlađih po pljuge/piće/grickalice, redovne prozivke i „nadrkanost“ ljudi jedni na druge, ali i zbijanje šala… Posebno mi se dopao lik koji radi u igraonici, koji je vrlo lako prepoznatljiv za svakog ko je ikada visio po igraonicama, tipičan onaj lik koji je praktično bio deo inventara u igraonici i onda je jednog trenutka iz „blejača u igraonici“ levelovao u „radnika u igraonici“.

Odlično je urađena i čitava ta priča oko pripreme za turnir i nabijene atmosfere pred isti, svako ko je u tom periodu odrastao i visio u igraonicama zna kako to izgleda, kada vam je to takmičenje i ta igra život, okupljate se sa prijateljima, spremate taktike, vežbate…

Suštinska poruka igre je poprilično na mestu, ali, nažalost, mislimo da je sama egzekucija nekako loše urađena. Poruka je prosto trebala da bude da se u tom besmislenom prostoru ispod zemlje, u besmislenoj metro stanici nepostojećeg metroa, gubi mladost i vreme, odnosno da mlade generacije bez posla i perspektive lutaju i beže, ne znajući šta će sa sobom. Međutim, problem je u tome što su motivi nekako neubedljivi, a glavna mesta zapleta zaista nerealna, odnosno nešto što objektivno prevazilazi okvire onoga što možete da očekujete u takvoj sredini.

Stiče se utisak kao da je ubačen taj izrazito živopisan i jasno užasan momenat, samo kako bi se možda i publici koja ne razume tematiku na veštački način „nacrtalo“ da se tu nešto loše dešava, i pokuša da se tako emotivno poveže sa radnjom, ali mislim da se na taj način zapravo problem i poruka samo udaljila od suštine onoga što je trebalo da bude rečeno.

Na kraju krajeva, i pored ove mane u glavnom zapletu, ipak mislimo da predstava zaslužuje da se pogleda, mladi glumci su sjajni, a momenat blejanja u mračnim igraonicama će vas barem na trenutak vratiti u neka sećanja na starije vreme. Samo zažmurite na glavni zaplet kada osetite da ne valja.

AUTOR: Nikola Savić

Comments
Play!Zine - preko 12 godina potpuno besplatan profesionalni gejming časopis na srpskom jeziku. Svakog meseca u digitalnom PDF formatu na preko 100 strana očekuju Vas opisi aktuelnih igara, intervjui, editorijali, recenzije hardvera, novosti sa domaće scene i brojne druge zanimljivosti iz sveta gejminga. A dok čekate novi broj časopisa, tu je i naš sajt - www.play.co.rs , gde vas svakodnevno obaveštavamo o svim aktuelnostima, novostima i zanimljivostima iz industrije video-igara. Naš moto je profesionalnost i posvećenost istraživanju, kako bi za vas doneli uvek najinteresantnije i dobro informisane vesti. Želimo dobrodošlicu svim starim i novim fanovima!

O nama:

PLAY! Zine

Adresa redakcije:

Vele Nigrinove 2/1
Beograd

Kontakt:
redakcija@play-zine.com

Play!Zine 2006-2019

To Top