Kolumne

Dnevnik matorog gejmera

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku.

U poslednje vreme igram samo Dotu 2. Kad kažem „poslednje vreme“, mislim na period od 6-7 godina, tokom kojeg sam povremeno uključivao druge igre i odustajao posle jedne ili dve seanse. Skinem ih, instaliram, probam, poneka mi se i svidi, onda ih više ne pokrenem, samo da bih ih deinstalirao par meseci kasnije kad se nagomilaju na hard disku. Možda su nove igre prosto smeće. Možda sam postao previše zauzet da bih uspeo da u kontinuitetu odigram desetak noći za redom, umoran da posle dugačkog dana razmišljam koji je ovo sad zapravo nivo, i kako su podešene kontrole. A verovatno su nove igre podjednako dobre i loše i osrednje kao i pre 10, 15 ili 20 godina, samo sam ja matoriji i ciničniji da bih napravio leap of faith i prepustio se. Dota je poznato, udobno mesto – nema dijaloga, nema zapleta, nepoznatih kontrola i novog gejmpleja. Ne moram da čitam nemušte dijaloge, ne moram ništa da podešavam; uđem u partiju koja će se završiti za četrdesetak minuta. Možda će partija biti očaj, ali tu je uvek nova. Ne smeta mi ni činjenica da zapravo ne znam da igram Dotu, da sam u večitom kanalu sa ostalim pacerima i pored dve hiljade sati provedenih u igri (ponekad mi žulja sujetu ta činjenica, u trenucima kada bacimo dobijenu partiju, ali ne dovoljno da bih se nervirao oko toga ili odustao).

Na poslednjoj Steam rasprodaji sam uzeo Dishonored 2; prvi deo sam baš voleo i igrao, u periodu kad mi se rodio prvi klinac. Ustajao bih noću da mu dam mleko, i sledeća dva sata provodio igrajući se i čekajući da se probudi ponovo, sa slušalicama stavljenim na jedno uvo. Igranje u gluvo doba noći, bez griže savesti, izuzetno sam koristan i sjajan kao otac, pritom i žena može da uhvati par sati spavanja u komadu. Sve sam uskladio, ko kaže da se stvari menjaju kad dođe dete. Perfekcija. Dvojku ću sigurno voleti i igrati i preći, razmišljao sam, dopašće mi se sve, world building deluje odlično, gejmplej je produbljen, sad možeš da biraš između dva lika, obrnuću je dvaput, back2back. Odigrao sam prvi nivo, pritom otključavši achievement da nikog ne ubijem, bravo za mene, jedva čekam da uključim ponovo. Napravio sam pauzu par dana, i kad sam ponovo seo za računar, uz blagi osećaj razočaranja, opet sam uključio Dotu.

Dugo vremena sam osećao potrebu da mi se igre svide, potrebu da se gejming, koji je oduvek imao važno mesto u rasporedu slobodnog vremena, ne svede samo na jednu igru. Obradujem se najavama nekih igara koje bi mi, iz ovog ili onog razloga, mogle značiti. Izlazi novi Vampire: Mascarade, a Blizzard pravi rimejk Warcrafta 3! Gledam trejlere, prve utiske, i razmišljam hoće li moja omatorela grafička kartica moći da pokrene igru makar na srednjim podešavanjima. „Nećeš igrati rimejk System Shocka, ne primaj se, tebi se samo dopada ideja da igraš rimejk System Shocka“,  rekao mi je drugar, pod navalom hajpa koji sam sipao u Vajber grupu, i jednom rečenicom dekonstruisao moj problem. Meni se samo dopada ideja da igram rimejk System Shocka. Neću ga igrati, verovatno ću samo probati i ostaviti da trune dok ne dođe sledeće veliko čišćenje. Možda će mi se i dopasti, na racionalnoj ravni. Ali ga neću igrati. Deprimirajuće i oslobađajuće, istovremeno. Hvala Papi.

To saznanje me je pogađalo, spoznaja da je zapravo gotovo, da sam zauvek ostao bez jedinstvenih trenutaka koje ti pruža igra koja te usisa, pojede, da ne znaš koliko je vremena prošlo od kad si seo. Ostao sam bez momenata kad te igra uvuče u matriks, kada potpuno izgubiš svest o bilo čemu drugom, svi nivoi u igrama koje pamtiš kao nešto posebno, ta linija dijaloga koja je napisana samo za tebe i pogađa te na način na koji ne može nikog drugog na svetu. „Whenever I smell asphalt, I think of Maureen.“ To je moja rečenica. Nije je napisao Tim Šejfer za Full Throttle.

Nekako u to vreme, sa starijim sinom sam počeo da igram co-op igre. Prebaci TV na HDMI izlaz, prikači svoj kontroler (moj stari) i moj novi bežični kontroler koji sam dobio od Deda Mraza („tata, ti poželi nov kontroler da možemo lepo da se igramo zajedno“), i igramo i prelazimo igre koje inače ne bih pipnuo. Lego Batman 2 (i tri, i osam, i uostalom sve superherojske lego igre koje postoje), Trine 2 i Lara Croft and Guardian of Light, Streets of Rage 2 i Golden Axe. Uživam dok otkriva igre, njihovu unutrašnju logiku i pravila, dok mi izlaže plan da napravi igru za deset ljudi koju svi mogu da igraju istovremeno, jer možda neka porodica ima mnogo dece. Uživam u njegovim fascinacijama, reakcijama, komentarima i pitanjima, nerviranju i brojanju koliko poena je sakupio, i kako je moguće da je 200 i nešto hiljada veće od 30 i nešto hiljada, kad je tri veće od dva. Strepim da li će mu se dopasti Monkey Island dvojka, Day of Tentacle i ostale LucasArtsove igre uz koje sam odrastao i koje ću mu uskoro pokazati, iako me nervira što uopšte razmišljam o tome. Pita me (SPOILER!) zašto je stariji brat u Tale of Two Brothers poginuo na samom kraju, posle svih opasnosti. Ne znam šta da mu odgovorim. Možda je poginuo da bismo mi ostali više cenili život, pomislim da kažem, ali mi zazvuči glupo i prazno, i kažem mu da se nekad u životu prosto tako nešto desi. Ne može da prihvati odgovor i pita me ponovo, postavlja mi isto pitanje u sledećih par dana, kaže da bi on napravio drugačije. Da ti praviš igru, da li bi tako uradio? Ne bih, kažem mu iskreno, ali su tako odlučili ljudi koji su pisali scenario. Zašto? Ne znam. Verujem samo da će pamtiti taj momenat, kraj igre dok pokušava da sakrije svoju reakciju, i dok mu govorim da je u redu da je tužan, i da sam ja takođe tužan. Pamtiću ga i ja.

Uživam u tome što igramo zajedno, iako se radi o igrama koje inače ne bih pipnuo. Verovatno neću igrati rimejk System Shocka, ali ću sigurno igrati Streets of Rage 4 kad bude izašao. Pogledali smo prvi trejler, i zaključili da će biti strava.

Autor: Vukašin Stijović

Autor je bišvi član Play!Zine redakcije, sada u svojim ranim 40-im u porodičnom životu sa dvoje dece i puno obaveza.

Comments
Play!Zine - preko 12 godina potpuno besplatan profesionalni gejming časopis na srpskom jeziku. Svakog meseca u digitalnom PDF formatu na preko 100 strana očekuju Vas opisi aktuelnih igara, intervjui, editorijali, recenzije hardvera, novosti sa domaće scene i brojne druge zanimljivosti iz sveta gejminga. A dok čekate novi broj časopisa, tu je i naš sajt - www.play.co.rs , gde vas svakodnevno obaveštavamo o svim aktuelnostima, novostima i zanimljivostima iz industrije video-igara. Naš moto je profesionalnost i posvećenost istraživanju, kako bi za vas doneli uvek najinteresantnije i dobro informisane vesti. Želimo dobrodošlicu svim starim i novim fanovima!

O nama:

PLAY! Zine

Adresa redakcije:

Vele Nigrinove 2/1
Beograd

Kontakt:
redakcija@play-zine.com

Play!Zine 2006-2019

To Top