Ovaj tekst je originalno izašao u letnjem Play!Zine dvobroju, koji možete preuzeti na ovom linku.
Žanr video igara često može da iskoči iz prepoznatljivih okvira i preuzme neki totalno drugačiji oblik, bez da izgubi suštinu koja ga čini onim što jeste. Tako pred nama imamo igru koja je u srži “point and click” avantura, ali za razliku od većine igara ovog tipa, nije prezentovana u vidu upravljanja karakterom preko nivoa gde besomučno klikćete po pozadini ekrana ili istraživanja lokacija iz prvog lica.
Sličnu originalnost, mogli smo da vidimo u nekim relativno svežim igrama, gde je misterija rešavana interakcijom sa izgubljenim mobilnim telefonom, gde je ekran telefona zapravo ekran same igre. Ovde je u pitanju računar, operativnog sistema jako sličnog Windows XP-u. Cilj igre je, koristeći alatke dostupne na računaru, hakovati sajtove i sakupiti dovoljno dokaza, kako biste razne kriminalce smestili iza rešetaka.
Misija ima preko deset, a svaka od njih zahteva podrobno istraživanje svega onoga što vam je dostupno. Pa nakon što ste sigurni da ste pronašli pravog zlikovca, potrebno je da napravite nalog za hapšenje, koji se sastoji iz njegovog imena i prezimena, dokaza o zločinu i lokacije na kojoj ga policija može uhvatiti. Ukoliko pak pogrešno optužite nekoga ili nemate dovoljno dokaza, ovo će rezultirati sramotom za celu MI7 istraživačku agenciju. Što bi bilo loše, da uopšte utiče na igru, ali šipak! Jedina kazna jeste vraćanje jedan korak unazad, nakon čega možete da pokušate ponovo, koliko god puta je to potrebno.
Grafički stil igre predstavlja verodostojan pixelart klon Windows sistema, ali i još nekih od popularnih platformi iz stvarnog života. Otvaranje prozora, pravljenje zabeleški, konektovanje na internet uz krčeći i nostalgični zvuk “dial up” modema, sve je tu i zapravo stvara jako interesantnu iluziju korišćenja računara i hakovanja. Ali, kako sve to izgleda kontrolisati na Nintendo Switch sistemu, pitate se? Jednom rečju – očajno!
Zapravo, najveće dostignuće koje je igranje ove igre na Switch-u za mene učinilo, jeste stvaranje potrebe da igru probam i na računaru. I gle čuda, sve je bilo duplo bolje i prirodnije uz miš i tastaturu.
Na malenom Switch ekranu, moguće je vršiti klik mišem tako što dodirujete ekran, ali pravi problem javlja se čim se stvori potreba za kucanjem. Jedino rešenje koje je razvojni tim mogao da osmisli za ovu situaciju, jeste korišćenje tastature na ekranu. Ova tastatura, podeljena je na dva dela, gde levu stranu kontrolišete levom a desnu stranu desnom palicom kontrolera. Pritisak tastera se vrši na LZ i RZ dugmiće a sve deluje kao solidan ali nedovoljno dobar pokušaj implementacije.
Čak iako pokušate da kucate prstima po ekranu, nedostatak “copy” i “paste” funkcija će vas posle nekog vremena izludeti i debelo zamoriti. Zapravo, čak i da se naviknete na kucanje putem kontrolera, sa sve ubrzavanjem i usporavanjem brzine kretanja kursora na “L” i “R” dugmiće, nemoguće je da se ne umorite već posle pola sata igranja. Naročito ukoliko ste navikli na brz rad na računaru i svaka otežavajuća okolnost vam na glavi diže kosu, koja pritom i ubrzano sedi. Da, toliko je loše.
Po pitanju postavki zadataka, celog grafičkog fazona i priče koja se epizodično nadovezuje, sve zapravo predstavlja jako originalan način izvođenja jedne “point and click” avanture. Ali ovoj igri prosto nije bilo suđeno da bude dobro portovana na bilo šta što ne poseduje miš i tastaturu. U svakom drugom pogledu, sem igrivosti, igra je jako zabavna i izazovna. Ali baš na polju igrivosti, tog užasno bitnog faktora za bilo koju video igru, izazov je na sasvim drugom nivou. Kao kada pokušavate da pozovete lift kišobranom, stojeći na jednoj nozi, dok vas devetesetogodišnja komšinica požuruje jer kasni na pilates. Ne radite to sebi, ukoliko nemate mnogo, zaista mnogo strpljenja i slobodnog vremena.
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Evolve
Mainlining
Za:
- Lepo osmišljene zagonetke.
- Povezana priča kroz epizode.
Protiv:
- Užasno loše kontrolisati bez miša i tastature.
- Greške ne povlače gotovo nikakve posledice.
