Tražila ja našem uredniku igre i u krilo mi upadne Reaper. Nit luk jela nit luk mirisala, pa sam razmišljajući hoću li ili neću uletati u ovo, šmeknula internet, po običaju. Nisam zažalila, jedan od prvih Jutjub snimaka je imao komentar u kojem neko vrlo uvređeno proziva kreatora snimka da „nema pojma o čemu je igra i da ju je iskasapio“. Zadovoljno sam ugasila taj tab i odgovorila uredniku: „hoću Kosača!“, da vidim što bi neko bio toliko zaludan i uvređen da baza netom i hejtuje tuđe recenzije i stil igranja. (Svesna sam da internet služi bazanju i hejtovanju, kao i postovanju slika i snimaka mačaka.)
Da nisam pre igranja pogledala neke podatke o igri, apsolutno mi ne bi palo na pamet da ona nije pravljena za Nintendo Switch. Reaper toliko prirodno leži ovoj konzoli, toliko dobro izgleda na njoj, da mi i dalje nije jasno da je ovo 6 godina matora igra. Češki studio koji je izdao ovu igru, Hexage, tri sledeće godine nije izdao ništa drugo, ali se zato propisno potrudio da Reapera ponude igračima na skoro svakoj platformi. Nema igre na Playstationu i Xboxu, ali je zato prisutna na skoro svakom mobilnom ekranu, Windowsu, Linuxu i Mac OS.
Ovo je stvarno lepa igra, propisno ispeglana, nalickana, divnih boja i animacije. Jednostavnog audio doživljaja koji apsolutno leži samoj igri. Jednostavnih kontrola i poprilično intuitivnog okruženja. Znači sve je divno i fino. Sem kad nije, a nije uvek.
Vi se budite jednog dana, niti znate ko ste, ni šta ste, ali vrlo ste vični u mačevanju. Vi vrlo često dobijete opciju da birate između dobra i zla, s tim da vam ništa nije jasno i vrlo često niste ni sigurni šta je dobro, a šta je zlo. Dva glavna tabora su Imperium i Wilderling plemena, plemena ima par i ona su takođe vrlo nesložna. Razlika između glavnih tabora jeste u upotrebi magije, plemena je imaju dok je Imperijalci nemaju. Negde tu u priču uleti i treća strana u vidu demona i svega divljeg i mogućeg da bude opsednuto, tj. zaposednuto. Kao i u pravom životu, svi su budale i svi su u pravu, što vam puno govori o tome da vaši izbori retko kad imaju smisla u trenutku dok ih pravite, a često ne dobiju smisao ni kasnije. Kako god okrenete vi ćete nekoga, oko koga se vaši izbori vrte, da iskasapite, što je super zabavno, ali čemu onda ideja da imate šta da birate u igri? U igri postoji par NPC koje ne možete, a i ne želite da secnete i bocnete, i oni su raspoređeni u svim taborima na koje nailazite na mapi sveta.
Tako sam ja seckala i bockala koga sam stigla i ovo je možda prva igra gde nisam ni pokušala da budem Dobrica Dobrosavljević, nego prigrlila nasilje kao jedini odgovor na zbunjujući svet, međutim ni tu na kraju ne dobijete baš puno zadovoljenja, jer su tuče i bitke na kraju tako repetitivne da počnete da gubite interesovanje za samu igru. Ne desi se to odmah, meni se barem nije desilo u prvih šest dana igre, tokom kojih nisam poželela da svoje slobodno vreme preusmerim na neku drugu aktivnost. Ta činjenica dosta govori o kvalitetu igre i zabavi koju pruža, jer u današnje vreme vam sve živo odvlači pažnju.
Vi svoj lik možete da gradite kupovinom različite opreme, oružja i levelovanjem. Kad sakupite dovoljno XP poena i postignete novi nivo, dobijete tri kartice od kojih možete izabrati jednu. Opcije koje vam pružaju su vezane za štetu koju nanosite protivniku, količinu vašeg zdravlja, brzinu koju možete da postignete, i slično, što je veoma korisno. Iste te kartice možete da odete i kupite kod vračare za paprene pare koje skupljate tokom borbi i vaših plaćeničkih zadataka.
I posle svakog unapređenja vašeg lika, vi osetite kako su vam bitke lakše kako postoje novi načini da doskočite neprijateljima (bukvalno), da bi vas posle par sati i to ostavilo nezadovoljnima. Jer, kako god da okrenete, tuče se ponavljaju i kako igra napreduje nema novih i zanimljivih neprijatelja, već starih kojih ima sve više, i koje je teže eliminisati samo zbog njihove brojnosti. Osim toga, ima jedan vid neprijatelja u vidu vrištavca (screamers) koji je neko nedefinisano stvorenje koje bih plamenim bacačem istrebila, jer dok vrišti ono skače i smanjuje vam nivo zdravlja, iako ste vi u samom napadu i trebalo bi da možete njegov napad da blokirate, vama to ne uspeva, ama baš nikada.
Ja zapravo planiram da se vratim ovoj igri jer mi je bilo super zabavno, potezi samog lika su vrlo lepi. Zanimljivo je što dosta toga zavisi od vašeg približavanja neprijatelju, automatskog udaranja i skupljanja energije za jače udarce, procenjivanja vremena, odvlačenja ovčica neprijateljskih od čopora u vaše seckavo naručje. Naprosto je zanimljivo i otkrivanje suludih ideja do kojih će doći likovi koji naseljavaju taj mali svet. Takođe je ovo prva igra na Switchu koju apsolutno ne planiram da igram na velikom ekranu, jer mi se sviđa kako izgleda na samoj konzoli. Igra je veoma jeftina za svu zabavu i sadržaj koji vam pruža, tako da vam preporučujem da je probate.
AUTOR: Dragana Ličina Danojlić
Igru za potrebe opisa ustupio Hexage
Reaper: Tale of a Pale Swordsman
Za:
- Jako lepa animacija.
- Veoma zabavna igra.
Protiv:
- Priča je apsolutno nebitna, ali je nekako ipak tu.
- Počne da zamara jer se bitke ponavljaju.
- Vrištavci kao neprijatelji su izluđujući.
