Opisi

REVIEW: Tom Clancy’s Ghost Recon Breakpoint

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Ghost Recon je (nekada bio) čuvena franšiza taktičkog, timski orijentisanog, šutera koji je imao svoje zlatne dane prethodne decenije, pogotovu sa čuvenim izdacima franšize kao što su Advanced Warfighter i njegov nastavak. Nakon izlaska Wildlandsa, pre dve godine, bilo je očigledno da UbiSoft ima nešto drugačije planove za ovaj serijal, preorijentišući se na kooperativno igranje i, naravno, ogroman, otvoreni svet, sa velikim brojem ne-tako-različitih aktivnosti. Ipak, Wildlands je, uz dodatan sadržaj, kroz neko vreme postao solidna i u nekoj meri zabavna igra za igru u društvu, pa je inicijalni utisak koji je Breakpoint ostavio pri najavi bio solidan, iako su svi znali da je u pitanju potencijalna reciklaža prethodne igre. Nažalost, dalji tekst će vam ukratko pokazati da je Breakpoint previše dosledan svog imena i da u velikoj meri predstavlja tačku pucanja nekada veoma voljene franšize.

Ova igra je inicijalno oko sebe posedovala veoma čudnu atmosferu i sama iskustva sa kratkim momentima igranja na sajmovima ovog leta nisu bila pozitivna. Zanemariću betu u daljem tekstu, pošto je ova igra primarno testirana na finalnoj verziji i ova recenzija će se odnositi na stanje igre u kakvom je izašla. Naime, Breakpoint vas smešta četiri godine nakon događaja u Wildlandsu i baca vas na ostrvo u južnom Pacifiku, zvano Auroa. Ovo ostrvo poseduje milijarder i filantrop – Džejs Skel, takođe i poznat po brojnim ugovorima koje stvara sa američkom vladom. Ovde se susrećete sa bivšim članom Ghost jedinice, Kol D. Vokerom (kojeg tumači sjajni Džon Berental), koji predstavlja glavnog antagonistu ove tipične priče jednog vojnika koji se oseća izdanim od strane sopstvene države. U pokušaju da sredite situaciju, poslati ste na ostrvo koje će uskoro neminovno pasti pod tuđu kontrolu, a vi završavate sami i izgubljeni na ostrvu. Sve ovo deluje zanimljivo, i ne bi bilo toliko iritantno da igra nije inicijalno reklamirana kao veoma težak i realističan survival šuter, gde biste trebali da se snađete sami na ostrvu, bez pomoći spoljnog sveta.

Očigledne i usiljene promene su ovde primetne već u prvim časovima igre, sve dok ne shvatite da ste iskusili skoro sve što Breakpoint ima i da vam ponudi. Priča ubrzo tone u nezgrapnu smesu klišea akcionih filmova, a karakteri su generalno neinteresantni i zaboravljaćete ih brže nego što ih budete upoznavali. Iako Džon Berental donosi još jedan odlični glumački performans, ali to ne pomaže kod veoma sirovo i amaterski napisanim dijalozima, kao i banalnim „filmskim“ sekvencama. Svi likovi se trude da budu „kul“ i „opasni“, pa očekujte brojne Rambo momente sa, recimo, Kolom, kojeg meci nikako da pogode, dok on stoji jasno ispred neprijateljskih nišana. Sve to, uz već pomenuto loše pisanje i jednostavno loš scenaristički pokret ove igre, ne briljira nimalo i predstavlja jedno dosta mlako iskustvo, koje je ispod proseka čak i nekih ratnih akcionih filmova niže produkcije.

Al’ ajde, ni Wildlands nije se odlikovao nekom kvalitetnom pričom, pa ponovo – možda se to ne odražava na gejmplej u nekom lošem smislu, zar ne? Ovo takođe, nažalost, nije istina, s obzirom da je glavni „adut“ ove igre podjednako, ako ne i najviše, podbacio u većini elemenata koje je prethodnik solidno odradio. Breakpoint počinje veoma dobro i daje osećaj usamljenosti i šunjanja u prvoj misiji, al’ sve to nestaje veoma brzo kada dođete u pećinu koja funkcioniše kao socijalna zona za vas i druge igrače. Pored apsurdnosti da vas ima 200 u jednoj pećini, gde je ovaj „social hub“ nataknut iz očiglednih razloga koje ću napomenuti kasnije, ubrzo će novi Ghost Recon otkriti svoje pravo lice. UbiSoft je, očigledno, veliki fan looter shooter igara, kao i „RPG elemenata“, pa ni ova „tačka pucanja“ nije uspela da izbegne tretman XP-a, raznih stabala veština i naravno protivnika koji upijaju olovo kod o šale, jer vaša M4 ima samo 248 DPS, a ne 275. I pored toga što su preuzeli taj šablon iz brojnih igara u žanru, pa čak i svog The Division, možda bi i funkcionisalo sve to bolje da sve što nađete u igri nije toliko bolno dosadno i prosečno. Oružja ćete menjati apsurdno često, a uvek će se svoditi na neke istovetne i dosadne predmete koje ste već pre koristili samo ovi imaju bolje statistike.

Čak i kada se zanemari taj deo, pred vama je veoma čudan i nezgrapan, mada ne preterano loš gejmplej – sve dok ne skapirate da šunjanje(stealth) nema poentu. Na opštu žalost, AI je toliko glup i banalan, i predstavlja potpuni korak unazad na i inače ne preterano pametan Wildlands AI. I bez prigušivača moći ćete da poskidate sve protivnike u okolini, gde bi se oni samo kad-kad okrenuli ka vama, ne videći vas iza kamena ili čega se već krijete, da bi potpuno ignorisali činjenicu da je pored njih odjeknuo pucanj. Samo pucanje nije loše i ume da bude zabavno, ali ne pomaže tome što su zvukovi oružja presmešni na momente i zvuče kao pucketanje kokica. Igra inače poseduje neke čudne odluke prilikom dizajna, kao što je uvođenje umora, gde ako se umorite, vaš lik ne može ni najmanji stepenik da preskoči, što je suludo. Vožnja je doduše bolja nego u Wildlandsu, mada to ne znači da je preterano dobra i ponovo ćete imati momente gde se vozila suludo ponašaju, ponajviše motori.

Osim blagih survival elemanta (čitaj – sedi za kamp, odmaraj ili jedi ili se rasteži da bi povratio određene elemente svog lika), UbiSoft voli da nabija na nos i svoj, do sada najbedniji i najpredatorskiji, mikrotransakcioni sistem. U tom momentu zapravo shvatate poentu celog looter shooter šminkanja, kao i socijalne zone koja je pomenuta malo ranije u tekstu, a to je baš omogućavanje lakše monetizacije što više različitih aspekata igre. Pored kozmetike, montizovani su i dodaci za oružja, apsurdna vozila koja odudaraju od okoline (trkačka kola i slično), kao i nezaboravni poeni za stabla veština, koje ste mogli kupiti prvi dan, ali srećom su izbačeni iz igre ubrzo. Ovo i dalje ne menja da je UbiSoft konačno uveo brutalan Pay-to-Win model u neku od svojih igara, što ne daje ikakav izgovor i opravdanje za igru koja se prodaje po punoj ceni kao ova (da ne govorimo o ultimate izdanju od tričavih 120 evra).

PvP u igri postoji, i zapravo nije loše odrađen i ume biti zabavan, a sva oprema se skalira na jednak nivo prilikom mečeva, pa ne morate brinuti o niskom skoru vaše opreme. Iako je PvP jedna od zabavnijih stvari u ovoj igri, ume biti upropašćen povremenim smrtima usled diskonekcije sa serverom, baš kao i singlplejer kampanja, pošto gubite sav napredak koji ste ostvarili u poslednjih nekoliko minuta, što ume biti iritantno ako se dešava češće. Srećom, UbiSoft temeljno radi na ovome i na zakrpama za Breakpoint, pa su ovi problemi sve ređi i ređi. Što se tiče kooperativne igre, ona ume biti zabavna na određeno vreme, kao što je i Wildlands bio, ali, nažalost se vraća ponovo na one iste kvestove i jednostavno rađenje dobrim delom istih ili sličnih stvari celu igru. Uz to, ovo je jedna od onih igara gde možete odmah otići i boriti se sa glavnim negativcem. Odatle imate i slučajeve gde su ljudi rešavali taj problem već u prvih 10 minuta igre, zbog jednostavno loše i očigledno veštački nataknutog loot sistema na prethodno taktički survival šuter.

Vizuelno, igra može izgledati impresivno na momente i najveći adut novog Ghost Recona jeste veoma lep sistem osvetljenja i određenih vizuelnih efekata. Ceo dizajn ostrva jeste donekle zanimljiv i Auroa ima različite biome, al sama „živost“ tog sveta ne uspeva da izađe na svetlost dana. Imate dosta slučajeva iskakanja tekstura, ponekad neko drvo može ostati neučitanih tekstura sve dok mu ne priđete bliže i sve to ume dosta da bode oči. Uz to, prvo vam se ukazuje iritacija plasiranja neprijatelja svakih 100 metara kako čuče pored motora na sred puta, a druga je ta da je ipak i dalje većina ostrva ogromna džungla koja na momente počinje da izgleda istovetno kao prethodnih 500 metara. Ono što Breakpoint odlično radi, jeste uspostavljanje osećaja distance na ostrvu kao i sjajni vizuelni efekti kamufliranja, blata i kiše, pa možete nekad izgledati kao Rambo koji se utapa u blato i drvo u prvom delu poznate filmske franšize.

Sve ovo deluje impresivno, ali ova igra ne bi bila ono što jeste da za svaku pozitivnu stavku nema vezanu i neku negativnu. Animacije prilikom vožnje motora, i neki čudni pokreti neprijatelja, koji su povremeno ubagovani, mogu malo oduzeti na svemu, dok je i dobar deo facijalnih animacija nešto sporednijih likova veoma bazičan i beživotan, sa izuzetkom pokojeg glavnog lika, kao i Džona Berentala. Kreator likova ima nekoliko solidnih opcija, mada vam ne daje preveliku slobodu pri stvaranju vašeg idealnog Ghost ratnika, ali dovoljno je dobar za igru ovakvog karaktera. Zvučna podloga sa druge strane varira veoma. Već pomenuti zvukovi pušaka koji zvuče baš ispod proseka, ne pomažu celokupnoj situaciji, dok su neki drugi efekti pristojni, kao zvukovi sveta oko vas, vašeg kretanja i eksplozija. Glasovna (kao i facijalna) gluma Džona Berentala dolazi do velikog izražaja i on stvarno radi vrhunski posao, dok ostali glumci u kombinaciji sa glupavo napisanim dijalozima i ne uspevaju da iznesu neku dublju emociju. Muzička podloga je veoma dobra zapravo, ne ističe se kao klasična šuter muzika koja baš ispucava sa nekim jačim instrumentalima. Ovde se baš lepo uklapa sa nekim elektronskim i ambijentalnim zvukovima, a to u kombinaciji sa nekim tipičnim elementima te borbene muzike se uklapa odlično.

Igra je inače sasvim solidno optimizovana, i izvlači konstantnih 30 slika po sekundi na PS4 Pro, dok neće iscediti najzahtevnije konfiguracije na PC-u. Bagovi postoje, više sa animatorske strane, ali nisu na nivou da to bode oči ili kvari iskustvo same igre – to će vam učiniti ostatak problema koji su ovde navedeni.

Da li je Breakpoint najgora igra koja je izašla ove godine – svakako ne, i ovde postoji momenata koji vam mogu pružiti zabavu, kao i nekih solidnih temelja za nešto bolje u budućnosti. Sve to ipak nije dovoljno da popravi generalan utisak koji vam Ghost Recon ostavlja, kako su njegovi problemi previše usađeni na nižim nivoima da bi to bilo poboljšano kroz životni vek ove igre. Svima nama ostaje da se nadamo da će se možda vratiti vreme kada će se igre praviti sa ljubavlju i kada iste neće biti žrtve nalepljivanja lažnih RPG sistema i nekih drugih predatorskih mehanika radi pohlepe. I eto, sada ostaje pitanje da li je ovo bila tačka pucanja koju je UbiSoft stvarno želeo da dostigne, ili će ipak ostati samo zaboravljena kao još jedan loš pokušaj zakopavanja kultnih franšiza.

AUTOR: Nikola Aksentijević

Igru za potrebe opisa ustupila CD Media

Tom Clancy's Ghost Recon Breakpoint

4

40

4.0/10

Za:

  • Zabavan na momente, pogotovu u PvP i kooperativnom modu.
  • Solidna muzika i Džon Berental.
  • Pristojna grafika i vremenski efekti.

Protiv:

  • Neispoliran i nalepljen looter shooter gejmplej, Užasan AI.
  • Mikrotransakcije van svake pameti.
  • Banalna priča.
Comments
Play!Zine - preko 12 godina potpuno besplatan profesionalni gejming časopis na srpskom jeziku. Svakog meseca u digitalnom PDF formatu na preko 100 strana očekuju Vas opisi aktuelnih igara, intervjui, editorijali, recenzije hardvera, novosti sa domaće scene i brojne druge zanimljivosti iz sveta gejminga. A dok čekate novi broj časopisa, tu je i naš sajt - www.play.co.rs , gde vas svakodnevno obaveštavamo o svim aktuelnostima, novostima i zanimljivostima iz industrije video-igara. Naš moto je profesionalnost i posvećenost istraživanju, kako bi za vas doneli uvek najinteresantnije i dobro informisane vesti. Želimo dobrodošlicu svim starim i novim fanovima!

O nama:

PLAY! Zine

Adresa redakcije:

Vele Nigrinove 2/1
Beograd

Kontakt:
redakcija@play-zine.com

Play!Zine 2006-2019

To Top