REVIEW: Gomo

Gomo,  autorski prvenac Fishcow studija, je zahvaljujući saradnji sa Daedalic Entertainmentom dobio više medijskog prostora nego što bi se momci ikada ponadali da su potpuno samostalno promovisali svoju igru. Imati iza sebe  renomirano ime iz avanturističkog žanra od velikog je značaja za buduću emancipaciju ovog mladog razvojnog tima koji nam dolazi iz Slovačke.

Gomo je priča o prijateljstvu između psa i njegovog vlasnika (Gomoa) , čiji bezbrižni životi bivaju iznenada prekinuti kada dolazi do invazije vanzemaljaca. Gomovog psa kidnapuju  i ucenjuju Gomoa tražeći izvesni kristal. Nemajući kuda, Gomo kreće u avanturu spašavanja svog psa. Ovo je otprilike i celokupna postavka priče, jer je ona sasvim prosta i služi jedino da postavi osnove igri. Sam Gomo je nekakva krpena lutka, te će kroz igru sam sebe koristiti kao mesto za odlaganje predmeta. Dizajn likova i lokacija u igri je poprilično zanimljiv, a stil crteža je takav da će zadovoljiti ljubitelje ručno crtane grafike sa specifičnim ‘’lucidnim’’ ambijentom. Nije nam doduše jasno zašto bi neko, u skoro pa 2014. godini,  napravio igru koju  možemo igrati samo u maloj rezoluciji i u 4:3 formatu.  Igra je, to nema potrebe posebno naglašavati, još jedna u nizu kopija  sada već legendarnog Mašinarijuma, ali nažalost ne uspeva da prenese puno toga što nam je nudio nekoliko godina stariji uzor. Osim pomenutih apstraktnih i nadrealnih likova i lokacija, koji u sebi nose dašak bajkovite atmosfere, sve ostalo je, narodski rečeno – fail. Zagonetke su toliko lake i jednostavne da stičemo jak utisak kako je ovo igra čije ciljno tržište treba da budu deca u nižim razredima osnovne, jer u zadacima zaista nema nikakvog izazova. Da težina igre nije bila primarna govori i činjenica da inventar ima svega tri mesta za predmete, a da zapravo ni u jednom trenutku nećete imati više od dva predmeta kod sebe, a i takve situacije su retke. Tu su još i igre sa bojama, pokretima, čak i legendarna “klizeća” slagalica sa 3×3 poljima i jednim praznim gde pomerate polja i slažete slagalicu, što je autora ovog teksta na trenutak vratilo u detinjstvo.  U igri postoje dva nivoa težine, odnosno easy mod i opcija da easy mod isključite, a razlika je neprimetna, jer u “lakom” modu samo su vam naglašeni predmeti sa kojim možete da izvršite interakciju kada prođete preko njih, što je minimalno olakšanje, jer je predmeta i onako ima malo, a potreba da sa njima nešto radite kako bi ste nastavili dalje je uvek  više nego očigledna.

Humor u igri je simpatičan i nenapadan, još jedan plus ideji da bi ova igra mnogo više ležala dečijoj populaciji. Kako je ovo igra u kojoj nemamo teksta, humor se uglavnom svodi na čudne situacije i ‘’nesreće’’ likova iz igre (padovi, udarci, saplitanja i ostali asortiman iz humora dečijih crtanih filmova). Posebno dobar utisak ostavljaju okolni detalji na svakom kadru, koji nisu vezani za sam ‘’igrivi’’ deo na ekranu, a koji čine fin dodatak u i inače šarenolikom i bogatom okruženju. U igri dominiraju žuto-braon-sive boje (neko reče Mašinarijum?) što nekome može delovati previše depresivno da bi igru igrala deca, ali nismo mi krivi što je nekako sve ostalo podređeno dečijem uzrastu. Zvuk u igri je ok, a muzika koja prati određene scene je dinamična i leži svakoj situaciji. Doduše, mogla je biti i malo raznovrsnija , jer se često ponavljaju iste melodije, ali verujemo da je to odraz seče troškova ovog indi tima. Konačnu zamerku igri dajemo njenoj dužini, jer ovo je igra koju možete odigrati dok čekate sledeće predavanje ili  na putu ka i od posla, nekih sat, do sat i po vremena će biti više nego dovoljno da Gomovu avanturu privedete kraju.

I ako deluje da smo previše iskritikovali igru, moramo da kažemo da ova igra ipak ima određenog šarma i vredi je odigrati ako volite čudne i bajkovite ručno crtane sredine , ali je svakako treba zaobilaziti ukoliko želite bogatu priču ili izazovne zagonetke. Nama samo ostaje da poželimo puno sreće mladim Slovacima i da se nadamo da će u buduće njihov rad samo napredovati, jer potencijala svakako imaju.

Autor: Nikola Savić