REVIEW: Thief

Dugo su igrači čekali da se dogodi pravi rebooth kultnog Thief serijala koji je započet sjajnim The Dark Project-om i to još krajem devedesetih godina prošlog veka. Ako ste odigrali keca i sećate se svega, onda znajte da ste zacelo matori. Pompezno najavljivan uz gomile zanimljivih video materijala, demonstracija i poruka, novi Thief najavljivan je kao igra koja će u potpunosti iskoristiti potencijale vašeg konzolnog sistema, bez obzira da li posedujete sada već staru ili trenutnu generaciju aktuelnih konzolnih sistema.

Thief poseduje dobre stvari i one su vredne pominjanja. Ovo je dugo očekivani nastavak klasika koji je redefinisao mnogo toga u gaming industriji i novi Thief se trudi da prati taj pravac. Tu je vizuelna komponenta i specijalni efekti koji su jako dobri, koji zaista doprinose atmosferi i bez obzira da li pričamo o osvetljenju, teksturama, artworku ili bilo čemu drugom sve je u Thief-u na svom mestu. Posebno treba istaći ruke glavnog junaka, koji su i deo koji najviše vidite tokom igranja a koje su modelirane skoro do perfekcije. Kretanje glavnog lika takođe je skoro savršeno, kreće se elegantno, čak i skrivanje u senkama i način na koji to glavni lik radi daje snažan osećaj da ste upravo vi onaj predator koji iz senke eliminiše sve protivnike i koji kod preživelih uteruje strah u kosti.

Što se dela oko šunjanja i skrivanja tiče, sve funkcioniše kako bi trebalo. Dobra je atmosfera, mehanika je prisutna, praćenje čuvara i pamćenje njihove linije kretanja takođe je jedna od najvažnijih stvari koju treba da uradite i sveprisutna u igri i ukoliko ste došli da se na ovaj način zabavite, onda ćete takvu zabavu i dobiti. Problem nastaje kada od igre tražite nešto više. Karakteri su na primer potpuno tromi i drveni, ne možete ih zavoleti, priča je katastrofalna i sve je prepuno rupa. Ovo ne bi bio toliki problem kada bi igra nešto više bila oslonjena na mehaniku, šunjanje i elemente tihog eliminisanja protivnika, ali se igranje svodi na brojne misije koje su prožete pričom koju niko živ ne može da isprati.

Istraživanje je ključ svake od ovakvih igara i u tom segmentu očekujete dosta od dizajna nivoa. Šteta je što novi Thief na ovom polju takođe nije zablistao. Igra nudi privid izbora kojeg postavlja pred igrača i mogućnosti da se opredelite na koji ćete način preći neki nivo. Ovo je jedna od snažno promovisanih opcija igre i nešto što na papiru zvuči sjajno. Ipak, vremenom ćete shvatiti da tu nekog posebno velikog izbora nema i da se od vas očekuje upravo ono što su dizajneri nivoa zamislili. Tu i tamo ćete imati prilike da na neki kreativni način izbegnete čuvare, ali to svakako neće biti dovoljno da zadovolji vašu potrebu za šunjalačkim elementom. Čak i kada pomislite da ćete doći do nekog zabavnog dela, nivo se završava a vi ostajete razočarani. Kao da je test grupa za Thief bila sazdana od onih koji nikada u životu nisu isprobali ovakav vid igara i pride nisu ni igrači. Jednostavno, preveliki fokus prebačen je na priču (koja je loša), karaktere i sporedne stvari a ne na element šunjanja, skrivanja i tihe eliminacije protivničkih snaga. Zar je to toliko teško podariti igračima?

Ono što ne možemo da osporimo jeste da se igračka industrija jako promenila od kada je Garret prvi put krenuo u borbu protiv aristokratije a što se dogodilo, da podsetimo, pre skoro 15 godina. Sada su tu međuscene urađene u holivudskom maniru, gluma, realistični pokreti kroz motion capture tehniku i još mnogo toga drugog. Šteta je što se dizajneri sve više oslanjaju upravo na te elemente a ne na osnovu igre čiji rimejk prave – igrivost. Ideja Thiefa je zapravo jako jednostavna i da su krenuli u tom pravcu,  Thief bi mogao biti neka jednostavnija (da tako kažemo) verzija sjajnog Dishonored-a. Ovako je štivo za nostalgičare koji će se najverovatnije razočarati.

Autor: Bogdan Diklić