REVIEW: Castlevania Lords of Shadow 2

Sparušeni, hodajući leš ustaje iz vekovima dugog sna… Drakula je video i bolje dane. Seda u svoj tron kao neki deda u staračkom domu, samo mu još fali daljiski da upali dnevnik i da vidi šta se zbilo proteklih hiljadu godina u Rumuniji. I naravno,  pošto su mu posle toliko vekova izlapele baterije u upravljaču (ni Duracell ne mogu toliko da izdrže), polazi da kupi novine na trafici, ali već u prvoj uličici o naleće na demonsku kozu (?!) sazdanu od kostiju, radioaktivne florescentne bljuvotine i samog zla! Oslabljeni deka ne uspeva da se suprotstavi nemani (valjda mu u nekom trenutku ispada proteza sa vampirskim očnjacima), ali u tom trenutku na scenu stupa deus ex machina, niko drugi do Cyborg Ninja iz Metal Gear Solid serijala*( sa manjim izmenama kako ne bi došlo do eventualne tužbe) i vadi mač praktično ni iz čega ( što, priznaću, izgleda vrlo kul). Nindža pretvra kozicu u mleveno meso i odvodi đeda kod misterioznog,  Sean-Connery-look-alike bliznismena koji obećava da će lišiti Drakulu njegovog prokletstva, artritisa i besmrtnosti, ako ovaj zaustavi povratak Satane.

Ovoj mućkalici stilova i „pozajmljenih“ ideja prethodi jedan fantastičan tutorijal. Naime, nekih hiljadu godina pre deda- Drakule, njegova mlađa verzija je u Transilavnijskom zamku koji je pod opsadom. Prvo ćete se okušati u borbi prsa u prsa sa vitezovima, gde ćete dobiti osnovnu ideju o tome kako borba u ovoj igru funkcioniše. Ne očekujte previše složene combo-e, ovo nikako nije spectacle fighter, ovo je punokrvna Castlevania (za sada tako izgleda, kasnije će se ipak ispostaviti kao malokrva, ali o tom – potom). Mladjanom Drakuli su na raspolaganju tri vrste napada: bič (koji je ovog puta u obliku energetskog oružja sačinjeno od neke crveno-crne vatre),  kandže haosa ( imaju mali domet i služe razbijanju štiova) i void sword ( mač koji puni HP grofu prilikom svakog udarca). Naravno kada dovoljno izlupa neprijatelja , može da mu skoči na vrat i napije se krvi, praćen animacijom kidanja jadnika na delove u oblaku krvi, što će mu obnoviti zdravlje. U sledećoj sceni ispred Vas je džinovski gothic dreadnought (koji kao da je pobegao iz Warhammer-a) koji udara po zamku, a sa njega na Vas kidiše paladin, andjeo u zlatnom oklopu sa dva plamena mača. Kada ga porazite počinjete penjanje po mehaničkom džinu gde navodite eksplozivne strele, kojim Vas gadjaju, da unište ključne delove na mech-u kako biste sebi prokrčili put dalje. Stupate u konačan okršaj sa paladinom gde ga Drakula i ubija i pritom govori da je i on nekad bio „dobrica“. Ovo je idealan momenat da aninstalirate igru sa jednim lepim, zadovoljavajućim osećajem.

Ako pak nastavite, spremite se za razočarenje. Veliko. Igra Vas baca u neki futirističi-sajber-gotik trip gde ćete nalaziti na likove koji jednostavno vrište : nemamo više ideja, insert random character here. Odmah se susrećete sa nekakvim kvejkolikim demon robotom sa BFG-em. Oh god why?! Da stvari budu još gore, Quakera ne možete direkto da napadate nego morate da se pretvorite u pacova i da se prošunjate pored njega. Napominjemo, ne možete ni da probate da ga napadnete, napadi će Vam biti jednostavno disejblovani. Puzzle delovi koje obavljate u obliku pacova izgledaju kao nešto smišljeno za neku tablet igru ili eventualno PS2. Sam Drakula izgleda kao bodibilder koji nikad nije video Sunce. Definitivno ne liči ni na jednog vampira do sad, čini nam se da bi mu najbolje mesto bilo u sledećem Twilight filmu, gde će moći da šarmira onu zatupastu muškobanjastu curu. Grof na ramenu ima istaknut Zerg simbol kako bismo znali koju rasu igra u Stracraft-u. Void sword je jadna kopija čuvenog Frostmourne-a iz Warcraft-a, čak i je i postavljen u neku vrstu ledenog stuba baš kao i Arthasov mač. Poene za kupovinu novih combo udaraca skupljate tako što razbijate nameštaj; pa pobogu, koja je ovo godina, ’97.?! Na samom početku igre (ako igrate na PC, master-race-u, kao i Mi) umesto tastera sa tastature u tutorialu će Vam biti prikazani dugmići Xbox džojstika, pa je na Vama da nagadjate gde bi oni mogli biti mapirani na vašem kibordu ili da za svaki potez otvarate opcije gde ćete naći listu. Koliko je zaista teško tako nešto srediti? Posle tutoriala imaćete priliku vidite istorijat Belmonotvih (Drakule i nejgovog sina, unuka) u obliku skica; takvu  zamenu za sinematike nismo videli još od perioda PSP-a.

Ipak i pored svih tih primedbi, ova igra ima i svetlih momenata. Naime, u opcijama možete izabrati dva kostima za grofa crveni i crni (koj bi trebao da podseća na njegovog sina Alucarda), i možete da upalite/ ugasite HP barove iznad neprijatelja. Uvodni meni je neka vrsta nekronomikona, knjige mrtvih, gde će vas prilikom svakog load-a Drakula potsetiti dokle ste stigli sa pričom. Tutorial ima odličnu atmosferu i zanimljiv dizajn likova, sve deluje nekako epski. Sistem borbe je zadovoljavajući, a akcenat je bačen na to da ovo ne bude igra izdeljena u nivoe, već prava, pravcata Castlevania, otvoren svet gde možete da se vraćate u nazad i pretražujete zamak za skivenim itemima (kristalima koji pojačavaju vaš HP i manu).

Kad sve sve sabere i oduzme pred Vama je jedna ružna i deformisana Castlevania, ali ipak Castlevania. Stari šmek backtracking-a je i dalje tu, samo u jednom novom, modernijem ruhu, koje se neće dopasti svima. Sve u svemu – prosek, možete je probati, ali ne očekujte previše, ništa blizu Symphony of The Night-a. Ako Vam se pak igra dopadne, imate sreće, krajem meseca već izlazi prvi DLC, gde ćete biti u čizmama Alucarda, Drakulinog sina, mačevalca sa spostvenim setom magija na raspolaganju i moći ćete da nastavite istraživanje zamka.

Autor: Damir Redžepagić