REVIEW: Warlock 2 The Exiled

Warlock 2 bi trebalo da bude igra koja je san svakog pravog obožavaoca turn-based strategija zato što je mešavina Civilizacije i Heroja. Suštinski sve je rečeno tom rečenicom. Postavlja se razumno pitanje, da li je Warlock u tome uspeo?

Treba prvo videti koje je elemente gore pomenutih kultinih igara razvojni tim Ino-Co Plus iskoristio. Čim uđete u igru, prvi osećaj je, bez i jednog klika, samo pogledom na statičnu sliku, da ste ušli u klon Civilizacije. To je dobar osećaj, jer znači minimum jednu stvar a to je lepa i šarena grafika. Za početak nije loše! Pred vama je grad koji se nalazi na jednom heksagonalnom, da ne kažem šestougaonom, polju i koji obuhvata određenu teritoriju. Tu je i jedinica koja se kreće po poljima baš kao jedinice u Civilizaciji. Međutim, kada kliknete na grad odjednom nije to to. Ali šta je tačno? Poznato vam je i više vam liči na… na… Heroje moći i magije! O da, čak je i grafika nešto lošija što za divno čudo daje neki rustični šmek. I naravno vi se tu oduševite a onda kao okoreli fan pomislite: “Čekaj, smiri se srce moje, ovo mora biti neka prevara! Guju u njedrima ne želim da gajim!!!” I to bi bila greška.

Dosta sa poređenjima ipak je ovo samostalan, nezavisan i svakako originalan naslov (ne računajući svog prethodnika, razume se). Posle događaja iz prvog dela igre došlo je do disbalansa u svetu magije. Veliki mag je posle pobede nad Velikim zlom odlučio da prošvrlja ostalim svetovima a to je iskoristio jedan nešto manji mag, ali sasvim dovoljno moćan, i uzeo Ardeniju (rodnu grudu) samo za sebe. Velika patnja je prizvala Velikog maga, tj. vas, koji je uspeo da sakupi vojsku i kroz mnoge svetove zvane Shards skoči spreman do Ardenije i oslobodi je.

Osim glavnog grada, kao i u Civu (ups, eto poređenja!), možete da napravite setlera i još jedan, dva, tri ili koliko god hoćete gradova. U principu, nije neophodno da gradite još gradova, ali je definitivno bolje i lakše ako to uradite. Grad ima dva resursa na kojima se sve drži, novac i hranu. Novac vam obezbeđuje kao i u realnom životu sve, dok vam hrana obezbeđuje tempo kojim napreduje grad. Napredak grada vam omogućava da gradite građevine, slično kao u Herojima, koje vam daju ili određene bonuse ili nove jedinice. Jedinicama, u zavisnosti od toga koliko su jake, treba vreme i novac da se izgrade (Heroji).

Ovo je ipak svet magije tako da postoji i “drvo” magije (pošto nema tehnologije) koje je veoma obimno i čiji je proces savladavanja dugačak i mukotrpan. Magija nije prazna priča (kao tehnologija) nego je odmah po izučavanju možete koristiti na licu mesta ili kako bi danas mladi rekli, možete je bacati (po mapi). Na primer, ako izučavate razarajuće magije možete ih baciti na neprijateljsku jedinicu ili na grupu jedinica ili na grad, a ako ste mirnodopskije raspoloženi, možete izlečiti svoju jedinicu ili stvoriti obradivu zemlju ili izmeniti čitavu geografiju mape. Sve škole magija između pomenutih takođe dolaze u obzir.

Atmosfera koju daje magija najviše doprinosi osećanju da igrate Heroje. Osim toga postoje i jedinice koje ćete s vremena na vreme imati mogućnosti da kupite koje su zapravo heroji i koje su znatno jače od standardnih jedinica. Deo mape na kome počinjete je relativno mali, ostrvo uronjeno u neograničeni prostor univerzuma, na kome nema nikog osim vas i okolnih urođenika koji žele demokratiju a da toga nisu ni svesni. Kao varvari u Civu i ovde dok ne osvojite kamp, sile haosa će vam konstatno smetati. Odmah znajte, anarhističke grupe nisu mačiji kašalj, ozbiljno vas ne vole i vole da pokažu zube a ugrizi bole. Možda najzanimljivije u igri je konstantan pritisak koji na vas vrše ostali magovi koji se bore za Ardeniju. Taj pritisak se ogleda u jednoj zanimljivosti koju ima izuzetno mali broj igara – kada obezbedite Shard (ostrvo) od anarhodinih elemenata ne znači da ste mirni. Drugi magovi mogu da bace razarajuće magije na vašu teritoriju ili ćete dobiti zadatak da rešite problem koji je baš sada isplivao u kraljevstvu, ali mirni nikada nećete biti.

Zbog toga što je odlična mešavina dve vrhunske igre, Warlock vam ne da ni turn predaha. Ne postoji mogućnost kao u dve, nebrojeno puta, apostrofirane igre da samo klikćete “next turn”. Recimo, da biste prešli sa Shard-a na Shard morate da otvorite portal. Taj portal može i da se zatvori a to znači da će vaše trupe biti podeljene ili ćete kompletno izgubiti kontakt sa maticom! Šta onda? Postoji više načina da se portal ponovo otvori, ali konstantna neizvesnost ubija. Zato je uvek bolje povući se na selo, uzeti plug u ruke i uzorati njivu. Farmvil – možda vam je iskočio žulj, ali ćete sutra imati da jedete!

Najveći kvalitet igre Warlock 2: The Exiled je u njenoj zanimljivosti i neprekidnim dešavanjima koja ne zavise samo od vas. Igra vas forsira i to može da bude mač sa dve oštrice naročito za igrače koji su picajzle i koji vole da igraju lagano i temeljno ostavljajući za sobom sigurnost i mir (zato su i odabrali turn-based strategiju!). Opet, postoji mogućnost da vas ne ponese atmosfera, mada se razvojni tim potrudio da pruži izvesnu humorističku notu celoj priči da razgali i one najgnevnije. Ova igra je bez svake sumnje zaslužila pažnju i topla je preporuka ne samo za ljubitelje TBS-a nego i za sve koji vole dinamiku iznad statike!

Autor: Nenad Dimitrijević