REVIEW: Max The Curse of Brotherhood

Max: The Curse of Brotherhood je platformska igra koja je prvobitno izašla kao ekskluzivan naslov za Xbox One konzolu, nekih mesec dana nakon same konzola. Međutim, već na prvi pogled je svima bilo jasno da se ne radi o next-gen naslovu u pravom smislu te reči, i da bi Max kletvu svog bratstva, bez većih problema mogao da pokaže i na recimo Xbox-u 360. Konačno je pred nama i ta druga verzija igre za PC i Xbox 360 i prema očekivanjima, radi se praktično o istoj igri.

U slučaju da vam je ovaj naslov promakao među Xbox One naslovima sa kraja prošle godine, radi se spiritualnom nasledniku naslova Max & the Magic Marker iz 2010-e godine, na kome je takođe radio Press Play razvojni studio. Igra se može okarakterisati kao 2,5D puzzle platformer. Naš glavni protagonista Max je zažalio zbog kletve koju je bacio na svog nestašnog brata Feliksa, pošto se ispostavilo da su se njegove reči pretvorile u realnost. Maks pokušava da spase svog brata i to uz pomoć magičnog markera!

Priču kao i kod skoro svakog  platformera, možete slobodno ignorisati. Međutim, za gore pomenuti magični marker je vezan core element gameplay-a. Max sa njim menja okruženje i na taj način rešava zagonetke. Kako igra odmiče, otvaraju si i nove mogućnosti markera sa kojima manipulišete određenim delovima okruženja, pre svega „crtajući“ određene elemente koji prethodno nisu postojali. Same logičke zagonetke na žalost i nisu preterano interesantne i uglavnom se svode na to da su određene stvari u okruženju date boje, koja je u korelaciji sa bojama markera. Svemu ovome ne pomažu ni prilično loše rešene kontrole, koje su izuzetno neprecizne. Kada je u pitanju PC verzija, marker kontrolišete uz pomoć miša. Osećaj je nešto bolji nego na joypad-u ali nam i dalje nije jasno zašto su kontrole ostale ovako neprecizne. Svaki put kada se dohvatite markera, imaćete utisak kao da je Max na vas bacio kletvu, a ne na svog brata. Još jedna stvar koja je veoma loše rešena za standarde današnjih igara (a naročito platformera) je sama mehanika kretanja i skoka. Zamislite Little Big Planet floaty mehaniku skoka, pa onda i nju downgrade-ujte za par nivoa ispod, po pitanju osećaja prilikom upravljanja. Plain and simple, igra nije dovoljno precizna!  Mehanika kontrole lika (tako važna stvar za jednu platformu) jednostavno nije na dovoljno dobrom nivou.

Takođe, iako početna premisa obećava da ćete moći u neku ruku da kreirate sami nivoe, ili bar da okruženjima manipulišete u velikoj meri, u praksi je to daleko od istine. Moći vašeg markera su primenjive samo na tačno određenim i uvek upadljivo istaknutim mestima. Gotovo izvesno će vam već u prvi mah biti jasno tačno šta treba da uradite, a sve ovo će vam vrlo brzo prerasti u dosadno ponavljanje jedno te istih stvari.

I da ne ispadne da je Max: The Curse of Brotherhood igra koju treba zaobilaziti u širokom luku (što ipak nije slučaj) ne bi bilo loše da se okrenemo i na par stvari koje zaslužuju vašu pažnju. Pre svega bi ovde istakli prelepu grafiku. Iako rađena u Unity endžinu, koji se uglavnom koristi za mobilne naslove, igra izgleda zaista šareno, živahno i dopadljivo. Osim art stila (koji vam se može ali i ne mora svideti), treba istaći i prilično dobar environmental art.  Takođe i kamera se lepo pozicionira i razbija monotonost dvodimenzionalne ravni u kojoj upravljate Maksom. Ovo je u mnogim 2.5D igrama implementirano čisto da bi se pokazalo da je moguće, međutim ovde ponekad zaista na dobar način doprinosi osećaju prostora. Generalno govoreći, ako neko zaslužuje sve pohvale, onda su to ljudi zaduženi za vizuelni deo ovog naslova.

Problem sa Max: The Curse of Brotherhood je što igra ne može solidno da prođe ni kao platformer usled loših komandi a ni kao puzzle igra usled relativno generičkih zagonetki. Sa druge strane, izgleda lepo i mogli bi da je preporučimo recimo kao kupovinu za mlađe naraštaje, ako spadate u grupu ljudi koja smatra da je bolje da dete odrasta u duhu magičnog markera nego rocket launcher-a.

Autor: Filip Nikolić