REVIEW: Nether

Žanr „preživljavačkih“ pucačina (srpski FTW) postao je jako popularan proteklih godina. DayZ ostvaruje neverovatnu popularnost, RUST mu je za petama (ili ispred njega, zavisi ko šta voli) pa je prilično očekivano da će raznorazni timovi pokušati da „uskoče u voz“ i izdaju nešto slično. Nether je upravo takav naslov. Razvio ga je Phoshor Games u pokušaju da spoji surovu realnost sveta mutiranih kreatura i jednostavnosti igranja takvog naslova.

Prava je šteta što će se vrlo brzo po pokretanju igre čitav svet „raspasti“ i to ne kao deo scenarija već u potpunosti suprotno – kao ono što dizajneri igre uopšte nisu želeli. Najveći deo vremena provodićete tražeći oružja i namirnice u razorenim zgradama i s vremena na vreme u tipičnom FPS maniru upucati pokoju kreaturu na koju naletite.  Svako malo pojaviće se i sigurne zone, mesta gde ne možete ubijati druge igrače ali i gde možete napraviti nova oružja i dodatno se opremiti.  Sve što nalazite usput može se ugrubo podeliti u tri kategorije – prva pomoć, municija i hrana.

Ono po čemu se Nether razlikuje je to što u sebi ne poseduje zombije, bveć neobjašnjiva čudovišta po kojima je igra i dobila naziv. Oni mogu da se razlikuju u veličini i obliku ali većina ima istu karakteristiku – mogu da se teleportuju. I sada već shvatate šta je glavni problem – najveći broj borbi predstavlja ujedno i najgore borbe koje ste videli u istoriji video igara – priđete protivniku, udarite ga, on nestane, vi panično krećete da vrtite pogled okolo kako biste videli gde se teleportovao da biste opet mogli da zadate udarac pre nego što to on učini vama. Ovaj princip se ponavlja iznova i iznova, vaše okretanje kamere je jednako zastupljeno pa ukoliko do sada niste imali problema sa epilepsijom, posle Nethera bi možda trebalo da se uputite kod lekara specijaliste.

Ubijanjem protivnika skupljate iskustvo koje donosi poene koje potom upotrebljavate da unapredite svoje karakteristike. Ništa od unapređenja ne donosi neke fantastične promene – u pitanju su mahom opcije produžavanja trajanja već postojećih mogućnosti, ili smanjenje vremena „osvežavanja“. Naravno, kompjuterski vođeni protivnici samo su jedan sloj igre, drugi su – živi igrači.

Nether vas forsira jako rano u igri da se odlučite kom klanu odnosno plemenu ćete se priključiti, kako biste izbegli mogućnost da budete samostalni i potom ubijete svakoga na koga naiđete. Dodajući tag plemena ispred svog imena određujete svoju naklonost nekom od njih, a raznorazne zone u igri moguće je kontrolisati i boriti se za prevlast u istim. Korist od zauzimanja zone? Nema je.

Ukoliko ubijete pripadnika istog plemena izgubićete reputacione poene, ali to je sve. Sa druge strane, od njega možete pokupiti svu opremu i njegovo oružje, a potom iznova „nakarikati“ svoju reputaciju i vratiti se tamo odakle ste počeli. Izuzev što i dalje imate mrtvog saborca na savesti.

Jedan od vodećih problema je i to što je igra prepuna bagova. Stalno će vam iskakati neki nepoznati prozori, određivanje toga gde je naredna misija prilično je nemoguće bez pokazivača, informacija da vam je napadnuta zona koju kontrolišete je u redu, ali bez dodatne stavke koja je zona u pitanju, čini zadatak odbrane nemogućim, jer zona ima preko 20. Događa se i da građevine ne budu završene, da teksture pucaju a naravno to se događa i sa igrom.

Sve u svemu, bagoviti naslov pun problematične borbe i sistema napredovanja koji skoro pa ne služi ničemu, svakako nije igra koju bismo vam preporučili. Kada postane besplatna i kada se isprave propusti, možda. Do tada, pored sve konkurencije koja postoji, zabavu potražite na nekoj drugoj adresi.

Autor: Petar Vojinović