REVIEW: Wolfenstein The New Order

Retko kad se dogodi da na nas toliko pozitivno utiče priča o nekoj novoj igri kao što je to slučaj sa Wolfenstein The New Order. Verovatno dosta toga leži u činjenici da je većina nas (malo starijih) igrala Wolfenstein 3D još kao jako mladi, a sada se ukazala prilika da ponovo proživimo taj divan period detinjstva. Wolfenstein iz 2001 svakako je došao “prerano” a onaj iz 2009 nije zadovoljio želje fanova.

Zarobljen u vegetativnom stanju 14 godina, dobro poznati junak B.J. Blazkowicz budi se 1960 godine u svetu kojim dominiraju Nacisti, koji su ujedno pobedili u Drugom svetskom ratu. Njegov jedini zadatak nadalje jeste da porazi ovu svetsku vele silu i iznova vrati svet u stanje u kojem ga poznajemo danas. Zarobljen u ludnici u Poljskoj, B.J. se zaljubljuje u medincisku sestru ove mentalne ustanove a sve ovo pominjemo upravo iz razloga što će nam novi Wolfenstein doneti priliku da dobro poznatu mašinu za ubijanje nacista, pogledamo iz nekog drugog ugla, koji ima i unutrašnje monologe, dublju priču, gomile emotivnih scena – dosta onoga što biste očekivali u drami o Drugom Svetskom ratu a ne u jednoj pucačini u kojoj je cilj da potamanite što više nemaca – negde oko 1000, ako je verovati statistikama. Sve ovo ekipa iz MachineGames odlučila je da ubaci u igru iz jednog prostog razloga – cilj je pokazati kako bi se B.J. ponašao kada 14 godina kasnije shvati da nije uspeo u onome što je započeo u Wolfenstein 3D.

Ne treba očekivati od Blaškovića da bude jako duboko razrađen lik, ali flešbekovi na detinjstvo, odnos prema ljubavi i izgubljenim saborcima, dodaju jednu novu stranu koja do sada nije bila istražena. Sa druge strane, to se ne može baš reći za Vilhelm “Deathshead” Štrasea, glavnog negativca koji nam je poznat od ranije i to iz Wolfensteina iz 2009 godine. Deathshead je “ludi naučnik” koji je toliko uznapredovao da ume da preuzme um i srca iz ljudi i prebaci ih u mašine koje će na taj način napajati.  Treba istaći i sve dodatne likove koji se pojavljuju tokom priče a koji su sjajno napisani (za sporedne likove) i koji čine još jednu svetlu tačku u ovom ostvarenju. Ovde bismo vam posebno skrenuli pažnju na zaljubljeni par nacisitčkih oficira, Frau Engel i Bubija, uvrnuti, eskcentrični duo koji smo imali prilike da vidimo i u traileru. Golupčići podsećaju na junake iz neke mange, ali se savršeno uklapaju u mračno retro – futurističko okruženje, i samo pokazuju koliko je ova igra napredovala u jednom novom smeru: priči, herojima i anti–herojima; a pritom zadržavajući zarazni old–skul gejmplej.

Igra se odvija u tipičnom first person shooter maniru i poseduje samo kampanju za jednog igrača. Tu su brojna naoružanja uz lep dodatak mogućnosti da nosite dva oružja u isto vreme (naravno, samo određene kombinacije). Sam combat vam nudi tri moda igranja: šunjanje,cover –based borbu, i naravno, dobri stari masakr, praćen dual wieldom mašinki, laserskih pušaka  i sačmara. Način igranja će se direktno odraziti na vaš skill tree, koji je odrađen na vrlo originalan i interesantan način, i bolje je uklopljen u jedan FPS. Naime, perkove ćete otključavati ispunjavanjem određenih zadataka, umesto što biste veštački, u RPG stilu, sami sapoređivali skill poene. Npr. moraćete da skupite određen broj headshotova sa određenom puškom, ili nekoliko stealth kilova, da proklizate pored neprijatelja i da ih pokosite, da haubicom ubijete pet protivnika za 10 sekundi itd. Zadaci su raznovrsni i skilove ćete prirodno otvarati igrajući određenim stilom.

Ono što je jako važno istaći jeste da je ono što je činilo Wolfenstein 3D tako zanimljivom igrom i dalje je prisutno – pucanje, skakanje i trčanje na sve strane. Širok dijapazon oružja, dobar gameplay, dosta krvi, eksplozije, korišćenje hladnog oružja za okršaje iz blizine i još mnogo toga drugog – sve je tu! Iako je priča linearna, sami nivoi nisu, pa je moguće istražiti alterantivne rute ukoliko vam se put na koji naiđete ne učini dovoljno “sigurnim” da kroz njega prođete.  Na početku same igre imaćete priliku da izaberete kog ćete saborca spasti od Totenkofa, pa u zavisnosti od vašeg izbora otvaraju vam se različiti apgrejdovi , obijanje brava ili sefova. Tako da ukoliko proletite prebrzo kroz igru, kao što ćete verovatno i učiniti pošto je igra izuzetno zarazna, moćićete da otvorite paralelni timeline sa drugim saborcem ili da pređete igru drugačijim stilom igranja.

Pohvalna stvar je i to što je sistem igranja odmeren baš koliko je potrebno. Krećete u borbe sa nacistima, u jednom trenutku ćete doći do toga da se upitate kada će ova borba prestati i ona skoro pa prestaje u tom trenutku. Potom ide narativni deo, sinematik, zatim još malo napucavanja pa jedan od vešto osmišljenih “glavonja”. Pa onda nešto drugačije, pa onda opet glavonje i tako u krug. Iza svakog ćoška je neki tajni prolaz, neki predmet koji možete pokupiti i naravno iznenađenje u vidu retro nivoa preslikanog iz Wolfenstein 3D.

Pomenimo i to da je MachineGames sastavljen od ljudi iz Starbreeze Studios, koji su inače potpisali The Chronicles of Riddick: Escape From Butcher Bay i The Darkness, pa je jasno zbog čega možemo izneti pohvale na račun singleplayer kampanje.  To ujedno može biti i odgovor na pitanje zbog čega nema multiplayer komponente. Starbreeze je bio poznat po dobrom iskustvu igre za jednog igrača i to se nastavlja i dalje. Multiplayer im nije jača strana i to je ujedno i najveća zamerka igri. Nažalost za ljubitelje cover – based borbe na PC-u, imam loše vesti. Kao posledica portovanja sa konzola, lean funkcija je umesto standardnih Q i E tastera prebačena na ALT u kombinaciji sa tasterima za strafe što ume da bude prilično frustrirajuće, jer je promena nemoguća.

Wolfenstein nudi oko 13 sati solidne zabave u kojima se nalazi sve ono što očekujete – dobra priča, dobra grafika, tona sjajne zabave i napucavanja na sve strane. Nemojte propustiti.

Autor: Stefan Starović, Damir Redžepagić