REVIEW: Watch Dogs

Share

Tweet

Share

Share

Email

Moramo da odamo priznanje ljudima iz Ubisofta! Iako uzimajući u obzir kvalitet njihovih naslova, ne možemo da ih svrstamo bilo gde drugde osim u rang EA-ova i Activision-a gaming industrije, makar možemo da kažemo da su uspeli da dođu do tog kvantiteta. Pogledajte liste najprodavanijih igara poslednjih godina. Nekako tiho ali sa velikim samopouzdanjem, Ubisoftovci su uvek tu, bilo sa svojim franšizama koje su „uzdigli“ na godišnji nivo teških udarača pred-božićne sezone (AC), bilo sa nekim novim naslovima za koje Ubisoft nema problem da izdvoji milionske sume uložene u marketing. Upravo najbolji primer za ovo drugo je pred nama. Watch Dogs je igra koja je od kada je najavljena na E3-u pre dve godine, uspela da održi vrlo zavidan nivo hajpa među publikom, u jednom tako dugačkom vremenskom periodu. Od igre se najpre očekivalo da bude glavna perjanica next-gen konzola. Trebalo je da se pojavi kada i same konzole, a prvobitno prikazani snimci iz igre su zaista obećavali nešto što PS3 i X360 nisu mogli da nam pruže. Da li smo dobili pravu next-gen open world igru kako je to bilo i najavljeno? Već sad da vam spojlujemo ostatak teksta i kažemo da definitivno nismo.

Jedna od stvari koja je interesantna je da je Watch Dogs igra koja je od trenutka kada je prvobitno prikazana, pa do njenog izlaska na tržište, kroz svaki naredni trejler izgledala sve gore i gore. Iako ovo nije prvi ovakav slučaj za igre koje budu najavljene u toku jedne, a izađu na početku sledeće konzolne generacije (setite se samo legendarnog prvog, ispostaviće se pre renderovanog, trejlera za Killzone 2) i dalje svakako ne možemo da kažemo bilo šta pozitivno u vezi ove prakse. Sa druge strane, ne treba ni preterivati, i ljudima iz Ubisoft Montreala (potpomognutim sa još čak tri velika Ubijeva tima, nešto što je za ovog izdavača postala praksa) dati oduška, imajući u vidu da im je zadatak bio da igra bude dovoljno scalable da može da izađe za sve aktuelne konzole i PC. Ono gde nisu imali razloga „da se štede“ su nove gameplay ideje i realizacija open world koncepta na način koji do sad nismo videli. To što u ovome nisu uspeli je možda i naša najveća zamerka na Watch Dogs.

Igra vas stavlja u ulogu Aiden Pearce-a, briljantnog hakera (imajte u vidu da ćemo do kraja ovog teksta reč haker i hakovanje koristiti u ovom, jeftinom kontekstu), koga je turbulentna prošlost navela na to da traži odmazdu za smrt svoje rođake. Aiden veruje da je osoba odgovorna za njenu smrt povezana sa kompanijom CtOS čije mreže dosežu do informacija iz svih sfera života stanovnika Čikaga (koji je u velikoj meri verno predstavljen u igri). Aiden uspešno provaljuje u sve njihove sisteme,  dobija informacije u vezi stanovnika grada, kontrolu nad sveprisutnim security kamerama, kontrolu nad javnim prevozom i mnogim drugim stvarima. A da, on sve to inače radi uz pomoć pametnog telefona. Prepametnog telefona.

Ne bi smo se previše zadržavali na priči, pošto po našem skromnom mišljenju, ona i ne zaslužuje previše pažnje. Znate onaj osećaj kad gledate u telefon i proveravate šta se dešava u raznim sferama vašeg realnog virtuelnog života (pun intended), dok u igri ide cutscene? E pa to je ono što vas lako može zadesiti dok se odvija priča u Watch Dogs-u. Potpuno je jasno da je Ubisoft išao na to da privuče pažnju tematikom gubitka privatnosti koja je i inače u poslednje vreme „vruća tema“. Međutim sama realizacija je prilično mlaka. Aiden nam do kraja igre nije postao zanimljiv lik. Neki od dijaloga i nisu toliko loši, međutim priča na toliko mesta deluje „provaljeno“ da jednostavno nismo mogli sebe da nateramo da se u nju uživimo.

Centralni element igre je samo okruženje u kome se ona odvija (kao što je to obično slučaj kod open world igara) kao i par novih gameplay mehanika koje su vezane sa Aidenovu mogućnost hakovanja svega što ga okružuje. I odmah da napravimo neizbežno poređenje. Ne, grad iz Watch Dogs-a, iako prilično dobro odrađen, ipak nije ni blizu onog iz GTA5. Standard koji je Rockstar postavio je jednostavno toliko visok, da ćemo izgleda morati njih da čekamo da bi se te granice pomerile. Da li to znači da je Čikago iz Watch Dogs-a dosadno mesto? Daleko od toga…

Ono u čemu igra najviše toga pruža u poređenju sa ostalim open world naslovima, je kao što smo napomenuli, ono što vam donosi vaš prepametni telefon. Misije su uglavnom koncipirane tako da se od vas očekuje da koristeći šunjanje ili pucanje, infiltrirate zatvore, delove grada gde su stacionirani razne bande ili druge teritorije sa na neki način zabranjenim pristupom. Nakon obavljenog poslića koji vas je tamo i naveo, čeka vas povratak koji takođe obično od vas zahteva ili efektno šunjanje ili efektno povlačenje obarača. Ubacite tu i po neku jurnjavu kolima, odbranu baze i slično, i eto vama prilično klasičnog open world mission based odvijanja single player kampanje. Ono što je novo je mogućnost kontrolisanja svih električnih naprava u okruženju. Aiden će imati pristup security kamerama i na osnovu njih planirate svoj sledeći potez ako ste se odlučili za šunjanje. Tu je i tagging sistem, a neprijatelje je moguće čak i ometi u patroliranju slanjem tekstualnih poruka koje će se odnositi na neku od stvari koja će njih zanimati, pošto kao što ste već verovatno ukapirali, lični podaci o stanovnicima grada su vam u svakom trenutku „na izvolte“.  Gameplay se sastoji i od sada već prilično standardne i razrađene TPS mehanike sa cover sistemom napucavanja. A ako ste se odlučili za ovu „bučniju“ infiltraciju, tu su i određeni objekti koji nakon hakovanja mogu da eksplodiraju, pa je na vama samo da spojite lepo i korisno, navodeći čuvara baš na to mesto u pravom trenutku. Uz sve ovo, ne zaboravite i na mogućnost hakovanja  bukvalno svega, od semafora, vozova i mostova, do specifičnih mogućnosti poput toga da noću ostavite grad u potpunom mraku.

Osim ovih glavnih misija vezanih za priču, igra poseduje zaista velik broj stvari koje vam stoje na raspolaganju u vidu sporednih misija i raznih manje ili više interesantnih mini igara. Neke su iz realnog života, kao što su drinking games, poker, šah i slično. Možda još interesantnije su igre koje su bazirane na virtuelnoj stvarnosti  i one variraju od napucavanja do trkanja ili prikupljanja žetona. Moramo da priznamo da su nam neke od ovih mini igara osvežile igru na dobar način, dok su druge jednostavno dosadne.  Inače u Watch Dogs je preko ovih mini igara implementiran i multiplayer mod. Naime Ubisoft se nije odlučio za potpuno odvojenu sekciju posvećenu multiplayeru, kao što to mnogi rade, već će drugi igrači preko ovih mini igara pokušati da vam pokvare dan. Ovo ponekad može i da bude frustrirajuće ako vam takozvani „fixer“ upadne u igru dok ste na putu ka važnoj story misiji, ali sam koncept „neplaniranog“ multiplayera ima potencijal i kada proradi, to ume da bude zabavno.

Naravno ne treba zaboraviti i jednu od najinteresantnijih stvari generalno u igri, a to je jednostavno šetanje gradom i gledanje informacija o svakom prolazniku. Dobićete informacije o njihovom imenu, plati kao i jednu od rečenica koja na interesantan način sumira njihov privatni život. Takođe, čini nam se da su se najbolji i najzabavniji trenuci koje smo doživeli u igri, dogodili sasvim slučajno i ne planirano. A to je veliki kompliment za open world igru! Kada vam samo okruženje pruži neki od ovih trenutaka, a ne skriptovana sekvenca, onda znate de je open world koncept pogodio tačno u centar mete.

Na kraju treba istaći da je Watch Dogs kad se sve sabere i oduzme, igra koja jeste vredna vaše pažnje. Možda ne donosi toliko koliko je obećavala, ali tu je dobro odrađeni open world settting sa glavnim i velikim brojem side misija, vožnja, pucanje sa cover mehanikom, hakovanje svega i svačega. Sigurni smo da će makar nešto od ovoga uspeti da vas zabavi.

 

Autor: Filip Nikolić