REVIEW: The Last of Us Remastered

Share

Tweet

Share

Share

Email

The Last of Us je konačno stigao i na PS4. Po mnogima i najbolja igra prošle generacije je dobila svoje remaster izdanje. PS4 je kao što znate u poređenju sa PS3 znatno moćnija mašina, pa je i The Last of Us Remastered dobio poboljšanja u tehničkom smislu u odnosu na original. Rezolucija je podignuta u native 1080p. Igra radi u 60 frejmova u sekundi, a tu je i opcija za 30FPS koja donosi dodatna poboljšanja (i ne toliko velika doduše). Tu su i opcioni audio komentari developera kao i in-game photo mode. Možda i najvredniji dodatak je to što igra dolazi i sa svim do sada objavljenim DLC dodacima. Single-player chapter Left Behind (koji nikako ne bi trebalo da propustite) je sada standardni deo pakovanja.  Multiplayer map dodaci Abandoned Territories i Reclaimed Territories su takođe tu.

Igra je osim ovih vizuelnih unapređenja, identična onoj igri koja nas je oduševila pre nešto više od godinu dana. Ništa specijalno nemamo da dodamo ili oduzmemo u odnosu na naš originalni opis, imajući u vidu da se radi o identičnom sadržaju. Osim što je TLOA igra sa kvalitetom za sva vremena, treba istaći i da je u vizuelnom smislu i dalje sam vrh koji je video game industrija proizvela. Bez obzira što se suštinski radi o igri pravljenoj za mogućnosti osam godina starog hardvera, koja je sada samo portovana na hardver novije generacije i doživela unapređenja koja se podrazumevaju na novijoj platformi. Ako ste kojim slučajem propustili TLOA a vlasnik ste PS4, ovo je idealna prilika da doživite jednu od najboljih igara svih vremena. Evo našeg originalnog opisa, koji će pokušati da vas uveri i zašto: 

Da li se sećate kada ste poslednji put bili svedoci da neka AAA igra koja je najavljena kao proizvod koji će promeniti industriju to zapravo i učini? Da li ste od Naughty Dog-a, razvojnog tima koji je sa Uncharted-om osim što je dosta toga uradio kako treba, možda i najviše uticao na odomaćivanje pojmova kao što su cinematic gameplay, press A to awesome i slično, očekivali da će sa igrom koja za centralnu tematiku ima zombi apokalipsu, tako nešto i uspeti da učini? Ako jeste, onda nemate potrebe da čitate dalje i rizikujete da možda naletite i na neki blaži spojler. Dovoljno vam je da znate da je The Last of Us izašao – go and get it. Ako niste, onda bi mogli da nastavite sa ovim tekstom, koji će pokušati da vam predoči zašto je The Last of Us stvarno promenio industriju i zašto jednostavno ne možete imati dovoljno dobar razlog da preskočite ovo remek delo.

The Last of Us, bar na papiru, ne može da obeća puno toga, svakako ne puno toga novog. Zombi apokalipsa je trenutno verovatno među prvim kandidatima za tematiku jedne igre koja će od vas izvući jedno veliko “meh, pa to sam video već sto puta“. Gameplay koji može da se opiše kao third person shooter sa pomalo stealth mehanike, plus istraživanjem okruženja sa light puzzle elementima, takođe nije nešto što će vas na bilo koji način naterati da zastanete i da se zapitate „hmm, kako li bi to sve moglo da funkcioniše?“. Sve ovo isto ste već nabrojano puta videli i u dobrim i u lošim igrama. Ali svaki utisak koji ste mogli da oformite o The Last of Us pre nego što je on izašao, jednostavno nije mogao da bude onaj pravi. On neće imati veze sa onim utiskom koji ćete imati negde od početka druge trećine igre pa do kraja. A naročito ne sa utiskom koji ćete imati na samom kraju, kada pređete igru i budete u stanju da je posmatrate kao celinu. The Last of Us je igra koja mora da se doživi! Svi gore pomenuti elementi, čak i ako zamislite da profuncionišu najbolje i upravo kako biste vi to očekivali, i dalje ne opisuju dovoljno dobro zašto je The Last of Us briljantna igra. Ona je jednostavno briljantina na svoj način! Skup svega onoga što je pojedinačno dobro u vezi The Last of Us, nikada neće dovoljno dobro opisati koliko dobro igra funkcioniše kao celina. I tek sada kada smo to istakli, možemo da pređemo na opis baš tih pojedinačnih delova.

Priča The Last of Us se dešava u ne tako dalekoj budućnosti (2033) u svetu koji je ostao ruiniran kao posledica outbreak-a infekcije koja od ljudi pravi zombi-like stvorenja. Veći deo kampanje se odvija potpuno linearno, sa jasnom predstavom da je odlazak sa mesta A na mesto B dobar po vas. Sve vreme vam je jasno da Joel i Ellie imaju za cilj da stignu do uporišta Fireflies pobunjeničke organizacije, koja se bori protiv autoriteta koji nadgledaju inficirane quarantine zone. Međutim, kako je igra podeljena na više manjih celina, završetak svake od njih vam nikada neće odavati utisak da ste bliži vašem zacrtanom cilju. Likovi koje ćete sretati su zaista izuzetno interesantni i odlično razrađeni. Napredak priče se zapravo odvija u smislu produbljivanja odnosa između Joela, Ellie i ostalih likova, a ne tako što ćete ispuniti zacrtani cilj. Igra počinje prilično sporo i imajući upravo pomenuto kao glavnu karakteristiku priče, potpuno je i očekivano da na svom samom početku, The Last of Us jednostavno ne može tako lako do prikaže svoj glavni kvalitet. Osim prologa koji je potpun u svom zamišljeno kratkom obimu, prvih par sati gameplay-a koje budete prošli u The Last of Us vas sasvim izvesno neće “kupiti” na način na koji će to uraditi ostatak igre.

Okruženja u The Last of Us su slobodno možemo da kažemo van konkurencije u okviru video game industrije i za fer komparaciju bi u priču morali da uključimo recimo Holivud. Savršen spoj izbora samih lokacija i do sada neviđenog nivoa različitosti detalja u okviru njih, The Last of Us svet je mesto u kome i pored sve njegove okrutnosti, želite da zavirite u svaki njegov ćošak. Igra će vam za to pružiti i više nego dovoljno prilika, uz izuzetno pažljivo sačinjen balans između akcionih gameplay sekcija i perioda kada istražujete svet, što u rešavanju relativno jednostavnih zagonetki i potragom za supplies, što u pukoj radoznalosti izazvanoj njegovom lepotom. Dominantni motiv koji prožima sva okruženja je ponovno rađanje vegetacije na mestima odumiruće ljudske civilizacije. Kvalitet okruženja je konstantan tokom cele igre a njihova raznovrsnost velika. U igri ćete doživeti i smenu godišnjih doba, kao i naravno scene dana, noći, klaustrofobičnog prostora prepunog protivnika koji vas mogu savladati sa samo jednim vašim pogrešnim korakom, pa do otvorenog prostora sa napuštenim kućama u kojima je svaka soba, u koju inače ne morate da zavirite, urađena sa nivoom detalja koji do sada nismo videli. Dobar art uvek pobeđuje puke tehničke mogućnosti. Ali kada ova dva zajedno rade jedno za drugo, onda dobijete istinski vizuelno impresivnu igru kakva je The Last of Us.

Red bi bio da se osvrnemo i na gameplay. Iako na papiru i ne zvuči kao preterano interesantan, combat sistem je zapravo izuzetno dobro urađen. The Last of Us sjajno funkcioniše i na „nivou video igre“. Survival je konstantno vaša glavna preokupacija. Ni u jednom trenutku nećete biti ni blizu dovoljno moćni da možete da se opustite u toku akcione gameplay sekcije. Municije nikada nećete imati dovoljno. Zaboravite na video game logiku i ideju da ako igrate pedantno, u jednom trenutku ćete nakupiti dovoljno municije ili da vam recimo upgrade oružja magično ostavi pun šaržer. Vaš opstanak  u The Last of Us je konstantno na ivici, a za dobar broj protivnika je dovoljno da napravite samo jednu grešku. Skupljanje supplies i crafting items-a, tako obavezan deo jedne survival igre, je isto izuzetno dobro rešen. Neće vam oduzimati puno vremena, niti vas zamarati, a opet je tu da pojača utisak preživljavanja u vrlo okrutnim uslovima.

Spomenuli smo malo sporiji početak. Međutim onog trenutka kada sve sitne stvari u vezi The Last of Us dođu na svoje mesto i jednom kliknu, tada vam nikakav i ničiji opis neće biti potreban. Imaćete svoj doživljaj jednog remek dela, koje baš kao što ona to obično i rade, vama ostavlja prostor da sa njim izgradite lični odnos. Svaka tuđa njegova interpretacija, vama može ali svakako i ne mora da ima smisla. Neil Druckmann i Bruce Stanley (zajedno sa svojim timom iz Naughty Dog-a) su izbrusili dragulj video igara. The Last of Us je igra koju jednostavno morate igrati!

 

Autor: Filip Nikolić