REVIEW: Dead Rising 3: Apocalypse Edition

Share

Tweet

Share

Share

Email

Pre nekih godinu dana, Dead Rising 3 je imao ulogu da zabavi igrače tada novog Xbox-a. Delimično je uspeo u tome, a iako je najavljen kao Xbox One ekskluziva, evo, danas i godinu dana kasnije to više nije istina jer je tu i PC verzija igre. I to kakva PC verzija igre!

Pod tim „kakva“ ne podrazumevamo dodati podnaslov igre „Apocalypse Edition“. Ne, nego je igra dosta problematična što ćete i videti dalje u tekstu. A Apocalypse Edition služi samo da se nazivom igra jasno odvoji od konzole i da bude jasno da je to „ona druga verzija što nije za Xbox One“.

Kao što vam je već jasno, u pitanju je konzolni port, tačnije – u pitanju je konzolni port igre koju izdaje japanski izdavač, u ovom slučaju Capcom. Zašto je to bitno istaći? Pa, iako je igra rađena od strane Capcom studija iz Vankuvera, i dalje je po sredi japanski izdavač, a ako se samo podsetite kako izgledaju portovi japanskih igara na PC-ju, jasno vam je o čemu se radi. Konami i Capcom prednjače u broju portova na PC u odnosu na ostale i čovek bi rekao da su jako dobro naoštrili skil portovanja. Avaj, realnost ne može biti dalja od toga.

Kao što je prvobitni Resident Evil 4 port na PC ili Dark Souls imao, tako i Dead Rising 3 ima gomilu, gomilu problema. I tu čak ne mislimo na kontrole, one čak mogu da se kastomizuju a ima i dosta opcija za PC generalno u ovoj igri, tako da sa te strane je ipak neki napredak u pitanju. Pa hajde da se malo pozabavimo time u startu, da znate šta vas čeka, pošto mi nismo znali. Tačnije – očekivali sam malo otpora od strane igre ali na kraju kada se sve sabere, nije bilo svejedno.

Sigurno ste videli gomilu vesti po izlasku koje su se bavile tehničkim problemima igre i slično, od nemogućnosti pokretanja do redovnog krešovanja i slično. Odmah po pokretanju igre – kreš. Hajdmo ponovo, ok, radi ali se ne učitava pravilno Steam overlay pa se brljaju komande. U toku igre kada prvi put otvorite mapu, dobijete mali tutorijal preko nje i potrebno je da klikćete next da bi sklonili te info balone. To, pogađate – nije radilo i nismo mogli da vidim dobar deo legende šta je šta na mapi jer je istu prekrio infobalon koji ne može da se ukloni bez restarta igre. Kada smo kod restarta igre, ni zvučna podešavanja ne rade normalno. Možete da pojačavate i smanjujete zvukove do mile volje, to se neće učitati u riltajmu već tek posle restarta igre (iako nigde nije navedeno da to tako treba jer ono – ne treba). Isto važi i za pola grafičkih podešavanja ali tu bar dobijete obaveštenje da je potreban restart ili izlazak u glavni meni. Idemo dalje, ima još – ponekad se dešava kada pokrenete igru da odlepe komande i pola sekundarnih tastera trepere na ekranu ali ne rade ništa iako ih pritiskate kao manijak. Pa onda opet restart igre, pa nekad radi, nekad ne, pa onda opet restart. Tu su naravno i neizbežne neučitane teksture, propadanje u pod, šlogirane teksture i slični grafički problemi. I to je sve naravno zaključano na 30 fps. Doduše, to možete editovati ručno u .ini fajlovima igre. Tu takođe možete i čačkati rezoluciju jer i tu očigledno ima problema pošto nedostaju neke rezolucije u glavnom meniju.

I to su samo neki od bagova koji su ostavili utisak na nas dovoljno da ih zapamtimo, iako smo iskusili bar još toliko manjih problema tokom pokretanja i igranja igre. Dve trećine ovih problema se daju rešiti restartom igre ali je jako naporno što ne znate kada će vas strefiti koji problem.E tako, kada smo to razjasnili, idemo dalje da se bavimo pričom, gejmplejom i ostalim kvalitetima Dead Rising-a 3, kojih – verovali ili ne, posle ovolike liste bagova, ima!

Priča prati automehaničara Nika Ramosa u fiktivnoj verziji Los Anđelesa pod nazivom Los Perdidos. Seting je već standardan i da ne ulazim mnogo u spoilere i kliše detalje – opet je počela epidemija, zombrex ne pomaže, a naš junak sa par drugara mora da pobegne iz novonastale paklene situacije dok između njih i „slobode“ se nalazi bezbroj zombija, bandi i plaćenih vojski.

Dobar deo radnje se svodi na „da bi uradio X, treba ti Y i Z sa lokacije A i B pa da se vratiš na lokaciju C“. Uglavnom se sve sastoji od glavne misije i gomile sporednih misija. Možete igrati sami ili sa ortakom, a ako nemate ortaka ili ortakinju, a treba vam brojčana nadmoć, tu su NPC botovi koji rade posao korektno mada je malo naporno brinuti o njima uvek. Tako da računate da ćete izgubiti par likova tokom igre ako ih baš, baš ne pazite.

U odnosu na prethodne delove, osetno se vide neka poboljšanja. Možda najviše u krafting sistemu koji više ne zahteva benč već samo planove, namirnice i par sekundi slobodnog vremena da se sklepaju. To čini stvar dosta fluidnijom. Tu su takođe i novi komboi pod nazivom Super Combo u kojima spajate već postojeće u kombinacije u, pa… super kombinacije. Slična priča važi i za kombinovanje vozila, pa tako možete spojiti valjak i motor ili ambulantna kola i bager i gomile, gomile drugih kombinacija. I stvarno ima dosta ajtema i načina njihove upotrebe da nećete najverovatnije koristiti ni 20% svega pri prvom prelaženju. I to ako uspete uopšte da otkrijete većinu ajtema u prvih 20ak sati. Inače, za glavnu kampanju vam neće trebati više od desetak sati normalnim tempom. Srećom igra ima gomila misija i modova koji to vreme utrostručuju. Da ne pominjemo kastomizaciju lika, odeće, skilova i ostalog. Definitivno zahteva bar dvadeset sati aktivnog igranja da pokupite sve i nabudžite sve.

Sa tehničke strane, igra izgleda standardno. Nije neka grafika da se raspametite ali izgleda korektno, bar kada nema fragmenata i bagova. Ono što mi je možda pravilo problem sa te tehničke strane jeste igranje na tastaturi. Prosto nije išlo lepo i preporučljivo je da imate džojped pri ruci ako vidite da vam ne ide i previše ste se razmahali mišem.

Valjalo bi i mapa da se pomene ukratko – ona nije velika niti u rangu recimo Watch_Dogs-a ili GTA petice ali to nadomešćuje drugačijom dinamikom igre. Ovde ne možete tako lako da šetkate kao u Watch Dogsima i istražujete. Sve je prepuno i vrvi od zombija, pa je tako i svako istraživanje dosta sporije i napetije. Slična stvar je i sa putovanjem preko mape – što ste dalje u igri, neretko ćete ići od jednog do drugog kraja mape. I to ume da postane malo zamorno, i prelaženje preko cele mape i generalno rovarenje kroz horde zombija, pogotovo kasnije tokom igre. Prosto želite da vas batale da možete na brzaka da obavite šta imate, a ne da sejete glave, noge i ruke po trotoaru pola sata da bi samo prešli ulicu.

Igra ima inače par miniboseva, i to „mini“ jer prosto ne odaju toliko jak utisak. Doduše – pred kraj igre vas čeka jedna sekcija sa industrijskim robotima koja je totalna eksplozija u težini u odnosu na ostatak igre pre toga. Još je taj deo igre onaj standardni deo kao u svim igrama kada se „nešto“ desi pa ostanete bez ičega u inventaru. Taj ceo segment je bio jako frustrirajuć i srećom ga ima samo jednom tokom igre.

Na stranu takvi i možda slični izleti u frustracije, Dead Rising 3 kada radi sve kako treba, ili bar dovoljno, je veoma zabavna igra. Počevši od jako glupog i retardiranog humora koji prosto daje draž svemu do detalja kao što su kada obučete Nika u gaće i crvene čizme sa štiklom i pandurskim šeširom, a ono se dešava neka „ozbljina“ scena dok je on tako obučen. Izgleda glupavo-smešno. I sama oružja su neretko zabavna, kako za korišćenje tako i konceptualno. Prosto kada razmislite o tome šta se dešava na ekranu i izgovorite to „naglas“ u mozgu pa krenete stvarno da se smejete koliko je sve glupavo i zabavno. Generalno se može ceo taj stil zabave podvesti pod slepstik-adolescentni-toalet humor sa primesama divljanja. I koliko god to glupo zvučalo, u Dead Risingu to prosto radi i ima smisla. Bukvalno video game verzija summer blokbastera koji valja. Tu naravno ostavljamo mesta da je možda po sredi ipak ono „kako japanci zamišljaju humor na zapadu u pop kulturi“ kliše. Konkretan primer bi recimo bilepsycho misije i glavni likovi u njima koji deluju… pa upravo tako, (loša) stereotipna satira na zapad i SAD = humor (!?). No, igra traje taman toliko da se sve to ne pretvori u besomučni grajnd, a fore počnu da smaraju. Opet, i to zavisi od načina na koji igrate, pa ako ste hrčak koji mora da skupi sve u prvom prelaženju, onda vam neće biti tako lako i bezbrižno.

I tu dolazim nekako do srži igre – Dead Rising 3 je jako zabavan za igranje ali kao što vidite, navedeni problemi umeju tu zabavu malo da zgnječe. Nekom manje, nekom više. Autor ovih redova lično misli da je imao sreće, jer je bilo postova širom interneta od strane ljudi kojima igra krešuje samo tako ili neće da se pokrene uopšte.

Bilo bi lepo da smo mogli da preskočimo jednu trećinu teksta o bagovima i glupostima u početku i da samo pišemo o tome koliko je Dead Rising 3 za PC glupava i zabavna igra koja ne traži mnogo od igrača, a daje zadovoljavajuć fidbek i da svako može da je igra. Nažalost nije tako. U ovom trenutku je igra nestabilna investicija koja po nama ne vredi 50€. Da sve radi pod konac lepo i kako treba, možda. Ovako bagovito, nikako.

 

Autor: Aleksandar Ilić