REVIEW: Driveclub

Svi koji su razvoj ove igre pratili još od prvog predstavljanja, verovatno su imali jako slična očekivanja. Najavljen kao “igra od ljubitelja automobila, za ljubitelje automobila”, DriveClub je obećavao praznik ne samo za oči već i sva ostala čula kada su u pitanju vožnje. Ali kako je vreme odmicalo, ta slika je dobijala malo drugačiji oblik. Sada je DriveClub konačno pred nama, spreman da dostavi sva ta očekivanja servirana na belom tanjiru. Ali koliko su sva ona ispunjena? Pa, da krenemo redom.

Prvo što nas je sve privuklo ovoj igri, svakako je veoma jak vizuelni utisak. I konačni rezultat nimalo ne zaostaje za onime čemu smo se nadali. Igra je naprosto prelepa. Počevši od sjajnih modela automobila, preko šarenolikih i predivnih pejzaža, do zaista impresivnih svetlosnih efekata, refleksija i verno dočaranih vremenskih prilika. DriveClub je jedna od onih igara koje u pokretu izgledaju zapanjujuće, ali su na slikama još impresivnije. Međutim, ovaj vizuelni potencijal ni u koju ruku nije iskorišćen u celosti. Nedostatak bilo kakvih opcija za snimanje scena, odnosno pravljenja bilo kakvih foto sesija sa vašim omiljenim automobilom na stazi, ostavlja ipak jedan dvodimenzionalan utisak kada je lepota ove igre u pitanju. Kao da su se razvijači igre isuviše oslonili na Sonijevu “share” opciju za hvatanje slika i video isečaka. A to, u ovom slučaju, nije bilo najsrećnije rešenje. U svakom slučaju i pod ovim “ograničenim” uglovima i blizinom kamere, igra će vas oduševiti svojim izgledom. Pažljivo modelirani i detaljni automobili, šarena i originalna publika pokraj staze, bujna vegetacija, živopisni horizont i zaista atmosferične vremenske prilike koje se smenjuju za vreme vožnje, ostaviće vas bez daha. Možemo napomenuti i to da DriveClub ubedljivo najbolje izgleda u prelazima iz dana u noć i obratno, gde igra svetlosti i senke pokazuje pravu moć i napredak industrije video igara u grafičkom smislu. Igra, naravno radi u punoj 1080p rezoluciji, sa (na žalost) ograničenim fremjrejtom na 30 FPS. Ali u samom izvođenju, nećete naći zamerke po pitanju performansi.

Jako bitan faktor u atmosferi za igre ovog tipa, predstavlja zvučna podloga. Na žalost, što se toga tiče, DriveClub ostavlja jako prosečan utisak. Sam prvi ulazak u meni i neubedljiva, gotovo monotona muzička pozadina, kao da već najavljuju bledi prosek na ovom polju. Škripa guma, zvuk motora, galama publike i zvuk prirode – sve deluje izuzetno prosečno. Zadovoljavajuće, ali nimalo iznad ostalih trkačkih igara. I što je najgore, i sama bit igre nastavlja u ovom maniru.

Lista automobila je zaista pristojna, međutim ne deluje naročito raznovrsno. Akcenat je bačen na evropske proizvođače, i slobodno bi se moglo reći – brze automobile. Nekome ovo može predstaviti možda i veliki minus, ali je za jednog prosečnog igrača u pitanju nešto čemu se lako da progledati kroz prste. Pogotovo ako uzmemo u obzir pažnju na detaljnost, kojom je svaki automobil pažljivo ukrašen, ne bi li što vernije dočarao auto koji predstavlja. Modeli su zaista fenomenalni, ali detaljnije zagledanje istih je i dalje ograničeno malopre pomenutim nedostatkom bilo kakvog moda za slikanje i pauziranje igre uz promenu ugla kamere, sem onog najosnovnijeg u garaži. Veoma neobično za igru koja kao svoj, možda i najveći adut promoviše grafičku verodostojnost i detaljnost. Samo otključavanje novih automobila i staza vrši se jako jednostavno – igranjem. Svakim plasmanom u trci, osvajate određen broj bodova što utiče na levelovanje vašeg igrača ili marke vozila, i rezultuje otključavanjem vašeg novog četvorotočkaškog ljubimca, kao i novim bojama, odnosno šarama za njega. Ponovo, ništa revolucionarno.

Modovi su takođe, veoma uprošćeni i malobrojni. Dele se na tri glavna, a to su Tour, gde učestvujete na predefinisanim trkama, sa predefinisanim setom automobila, i osvajate poene za dalji napredak; Single event, gde sami birate automobil i stazu na kojoj ćete se takmičiti, što je na žalost najviši nivo proizvoljnosti u ovoj igri; i konačno Multiplayer, što predstavlja gotovo klasični onlajn mod u više igrača, a o kom ćemo nešto više reći u nastavku opisa.

Za razliku od prethodne višegodišnje franšize Evolution studios-a, Motorstorm-a, DriveClub se bazira na jasnom, pravolinijskom trkanju, bez gotovo ikakvog skretanja sa staze. Čak su i krivine jasno definisane u tri boje: Crvena – oštra, žuta – srednja, zelena – blaga. Mada ponekad kao da nisu pravilno označene, pa ćete i na zelenoj lako izleteti sa staze. No, tako vam i treba ako se previše oslanjate na neke tamo boje. Za vreme trke, nailazićete i na povremene izazove, kao što su “drift” zone, u kojima morate svojim driftom morate nadmašiti postavljeni rezultat, ili “cornering”, gde što umešnije morate ispratiti jednu liniju, određenim delom puta. Za uspešno ostvaren izazov dobijate bodove, što se dodaje konačnom rezultatu. I dok ovo pospešuje rezultat, razna češanja, udaranja i izletanja sa staze, oduzimaju vam poene.

Ako ste se iole ikada oprobali u nekoj vožnji, DriveClub vas ni sa čim, sem grafikom, neće iznenaditi niti izazvati. Meniji su uprošćeni, kontrole veoma jednostavne, a mogućnost bilo kakvog modifikovanja ili staza ili vašeg automobila – gotovo pa krajnje izostavljena. DriveClub je jedna pravolinijska arkada, koja se po pitanju samog gejmpleja i igrivosti tiče, nimalo ne ističe u moru drugih igara ovog tipa. S obzirom da je najavljivana kao produkt ljubitelja automobila, nagoveštavajući čak epske proporcije automobilizma u gejmingu, DriveClub je bleda senka reči koje stoje iza nje. Pre svake trke, vozač ulazi u automobil nekoliko sekundi, u očitim pokušajima da nadahne vozača da se oseti kao u njegovoj koži. Ali ovo je jeftin trik, koji na žalost ne uspeva u ovom slučaju, i može vam izmamiti eventualno smešak ili dva.

Treba napomenuti i da mehanička oštećenja automobila ne postoje. Tu su samo “mlaka” vizuelna oštećenja na vozilu, mada je to sasvih prihvatljivo, jer u interesu igre i nije da prođete kroz cilj na tri točka. Međutim, iz takvih razloga, izostaju sva ona uzbuđenja koja jednu trku čine… Pa, uzbudljivom. Ako se slučajno sudarite sa nekim, ili nečim, umesto da sudar bude kazna sam po sebi, igra će vas svojom arkadnom mehanikom uglavnom vraćati na dobar put, ali ćete biti kažnjeni ograničavanjem maksimalne brzine na nekoliko sekundi. Isto važi i za “nefer” presecanja krivina. Ovaj sistem ume da bude poprilično frustrirajuć, pogotovo ako napomenemo da nije najsavršenije izveden. Ponekad će vam oprostiti čeone udare, a najmanje “češanje” skupo naplatiti. Da ne pominjemo da ćete biti kažnjeni i ako vas neko udari otpozadi, bez vaše krivice. Očito da nisu čuli za osiguranje Auto Odgovornosti od trećih lica.

Svemu ovome doprinosi i ne preterano pametan AI, koji će često izgledati trapavo, i ponekad kao da ni sam ne zna šta traži na stazi. Ali u odbranu ovoga, staje činjenica da je DriveClub osmišljen kao multiplejer iskustvo u kom oformite vaš “klub” ili se pridružite već postojećem, i zajedno stičete slavu i izazivate jedni druge postavljenjem novih rekorda u nekolicini osnovnih modova igranja. Ako vam solo igranje dojadi u nekoliko dana, igranje u društvu će svakako zabavu produžiti za barem još toliko.

Driveclub je jedno kratkoročno, zabavno iskustvo, koje prosto briljira na grafičkom polju, ali na svim ostalim, bojažljivo cupka u mestu, rame uz rame sa ostalim, prosečnim naslovima ovog žanra. Ako ste ljubitelj vožnji, koji traži nešto više od jakog vizuelnog utiska, slobodno možete zaobići ovaj naslov. Ako ste pak neko ko je željan da utoli svoja čula vizuelnim napretkom koji najavljuje sjajnu eru prelepih vožnji na novoj generaciji konzola, zgrabite DriveClub, zevajte u estetskom oduševljenju, i ne zaboravite da odmorite oči na petnaest minuta, svakih sat vremena igranja.

Autor: Milan Živković