Ako govorimo o tome da je nešto „čudno“, kako sugeriše naslov ove igre, onda možemo reći da je pre svega najnovije ostvarenje Dontnoda upravo to – čudno. Kompanija koja je izdala „Remember me“ u 2013 i koja je već „zakukala“ kako su ih izdavači odbili jer je glavni junak ženskog pola, iznova je odlučila da joj protagonista bude žensko, ali ovoga puta za razliku od „kick ass“ cice, u pitanju je naizgled krhka osamnaestogodišnja Maksin, skraćeno Maks, studentkinja fotografije u Arkadija zalivu.
I već nakon nekoliko početnih minuta „igre“ shvatićete da se nalazite u tipičnom „Moj takozvani život“ okruženju – devojka koja je „odmetnik“ i nimalo popularna, koja je na meti zadirkivanja popularnih devojaka, ima unutrašnje monologe koji obuhvataju druge „nepopularne“, zatim nasilnike, navijačice, profesore, sve naravno prožeto dozom sarkazma i ironije. I sve to se odigrava na dobro poznat način.
Međutim, Maks na početku igre biva deo vizije velikog tornada koji uništava grad, da bi ubrzo nakon toga imala sličnu viziju za koju će se ispostaviti da je stvarna – biva svedok ubistva devojke i „povraćaja vremena“ da bi se iznova našla u školskoj klupi u kojoj je bila pre nekoliko minuta. Tada na nekoliko praktičnih primera isprobava svoju sposobnost vraćanja vremena i shvata da je to istina.
Maks inače održava i svoj dnevnik, razmenjuje SMS poruke, fotografiše i uopšte, radi sve što radi jedna tipična tinejdžerka a i vi ćete, zajedno sa njom. U dobro poznatom avanturističkom maniru odvija se kretanje kroz igru, istraživanje, razgovor sa akterima. I tu se završavaju dobro poznate stvari.
Od onoga što ne očekujete i po čemu će vas Dontnodova igra iznenaditi, pre svega moramo pomenuti epizodni karakter. Life is Strange se odvija u epizodama, od kojih svaka košta 5 dolara/evra i izlazi na svakih šest nedelja. Epizoda ima 5 i kako je prva izašla krajem januara, očekujemo da će finalna, ukoliko ne bude odlaganja, ugledati svetlost dana tokom leta. Dalje, za razliku od ostalih avantura (makar većine istih) Life is Strange se ne oslanja toliko na „point and click“ odnosno skupljanje predmeta i rešavanje zagonetki, koliko na razvoj priče, dijaloge sa likovima i njihovo napredovanje u „psihičko-mentalnom“ smislu.
I konačno, „premotavanje vremena“ kod igre ovog tipa ima znatno veći značaj nego u nekim drugim žanrovima. Ukoliko u vožnji ili akciji premotate vreme, to je najčešće da biste iznova izveli potez koji vas neće odvesti u bankinu ili ubistvo. Međutim, šta se događa ukoliko premotate vreme u igri koja vam nudi izbor između nekoliko rešenja/pravaca? Upravo tako – dobijate priliku da isprobate svaki od njih. Naravno, različiti odabiri u datom trenutku imaće posledice po trenutna dešavanja, što ćete i sami uvideti, ali i po događaje u bližoj i daljoj budućnosti. Taj „efekat leptira“ dovodi do naizgled „bezbroj“ opcija kojima se igra može odvijati i dešavanja koja će uslediti. Pored spašavanja devojke koja biva upucana na početku prve epizode, ukupni cilj je i „rešavanje pitanja“ tornada koji preti da uništi grad a na vama je da to izvedete. Kako? Ni mi sami ne znamo, pošto je epizoda suviše kratka i to je ujedno i prva veća zamerka ovoj igri. Druga je nešto slabija animacija i jako loša sinhronizacija usana tj. gestikulacija govora što je više nego problematično ukoliko se igra u mnogome oslanja upravo na dijaloge.
Ukratko – Life is strange je interesantna igra, ima potencijal i deluje da priča može biti zanimljiva. Međutim, baš kao i u svakoj seriji, lako se može dogoditi da ćemo se opeći velikim obećanjima na početku i opadanjem kvaliteta kasnije. Ostaje da se vidi.
Autor: Petar Starović
