REVIEW: Hektor

Ako ste ljubitelj teorija zavere, Hektor na prvi pogled deluje jako primamljivo. Naime, u pitanju je tajna vojna baza u kojoj su vršeni eksperimenti nad osobljem, uglavnom u svrhe ispiranja uma i slanje tako “pripremljenih” vojnika na zadatke kao duple agente. Baza je sad napuštena i vaš lik se spletom neprilika nalazi u njoj, nakon što je i sam bio podvrgnut eksperimentisanju. Ono što dalje sledi je dva do tri sata tumaranja mračnim hodnicima Hektora u stilu brojnih indie igara koje sve češće viđamo od kako su Penumbra i Amnesia stekle na popularnosti. Priča se takođe odmotava po poznatom šablonu skupljanja beleški razbacanih po svim mogućim i nemogućim mestima, srećom sa naracijom jer su neke poruke jako nečitke.

Jedna od glavnih komponenti igre koju su autori najavljivali mesecima je Jigsaw sistem generisanja nivoa. Sobe i hodnici se ne smenjuju potpuno nasumično, već ih pomenuti sistem polako otključava u zavisnosti od toga koliko ste zadataka završili. Ovo stvara donekle cikličnu strukturu igre i često ćete se vrteti u krug dok ne ukapirate šta treba da uradite da biste napredovali dalje. Ideja na papiru zvuči solidno, ali već posle 15 minuta igre postaje užasno zamorna i primetno je da je igra tako napravljena samo da bi joj se produžilo trajanje. Interaktivnost je kriminalno niska i jedini predmeti koje skupljate su poruke sa tek ponekim ključnim predmetom. U prvom poglavlju ćete se i jako teško snalaziti po prostoru zbog gustog mraka, a jedino svetlo vam pruža upaljač. Realne opasnosti nema u prvoj polovini igre dok ne naletite na čudovište “originalno” nazvano Predator. Monstrum ima tendenciju da se pojavi niotkuda, lako vas stiže i ubija, a često će mu Jigsaw sistem pomoći da vas i prestigne i prepreči put jer se baš sledeća soba ukrsti sa njegovom putanjom. Posledice pogibije su banalne – povratak na poslednji checkpoint sa svim bitnim predmetima iz invetara, beleškama i rešenim puzzle deonicama netaknutim. Usudio bih se da kažem da je čak lakše pustiti da vas Predator secne nego bežati od njega, ionako vas neće vratiti previše nazad.

S obzirom da je horor u pitanju, očekivano postoji i skala uplašenosti tj. mentalnog stanja lika koga vodite. Na ovo je dodata još jedna sitnica – potreba da se često kljukate Benzo tabletama (nije objašnjeno zašto). Ove dve nevidljive skale utiču na prikaz, pa će vam se vremenom mutiti pogled i ljuljati kamera. Ništa strašno, toga je bilo i u Amneziji. Ali! Vremenom se dodaje efekat uvrtanja slike i jarke boje koje povremeno prekrivaju vidno polje. Kada se na to doda i uzani ugao vidljivosti (FOV) kao i klaustrofobični dizajn nivoa, ovo postaje igra koja vrlo lako izaziva glavobolju ali i prevrtanje u stomaku naročito kod osoba koje pate od mučnine izazvane kretanjem. Ne smatram sebe toliko podležnim mučnini, ali sam par puta morao da pravim pauze tokom igranja i izađem na svež vazduh jer su efekti u igri činili da se osećam jako loše, gotovo spremnim da se vizuelno podsetim šta sam jeo za ručak. Čak i sa slajderima za efekte spuštenim na 30%, što je najniže, duže igranje stvara nelagodnost i ne kraju će vam se činiti da je cela stvar trajala mnogo duže nego što kaže brojač na Steamu.

Ostaje pitanje da li Hektor ima ikakvu vrednost kao interaktivno iskustvo. Priča je brljava i nedorečena, te ćete na kraju ostati sa gomilom nerazjašnjenih pitanja. Ko je bio vaš lik, zašto su tu čudovišta,  zašto stalno morate da klopate tablete kao da su gumene bombone i slična pitanja ostaju bez odgovora i posle razočaravajućeg epiloga. Dizajn igre je užasno lenj, sa gotovo celim nivoima recikliranim u trećem poglavlju, a prisutni su i bagovi prilikom korišćenja pojedinih predmeta kada morate da restartujete checkpoint i nadate se da ćete ovaj put moći da pokupite papirić ili otvorite vrata čiju kvaku igra jako često ne detektuje. I sve to za “samo” dvadeset evra, ceni po kojoj se prodaju daleko kvalitetniji i sadržajniji naslovi, a ne igra kvalitativno na nivou početničkog moda za Amnesiu.

Autor: Bojan Jovanović