REVIEW: Ronin

Pročitajte sledeću rečenicu što brže: Ronin je akciona šunjalica koja se odigrava u poteznom ali i realnom vremenu i koju potpisuje programer iz Flying Wild Hog ali ova firma nije tvorac Ronina koji pritom izgleda kao totalno ukraden koncept Gunpointa ali glavni tvorac to i priznaje a igra se pojavila na PCju iako je za tablete. Zvuči zbunjujuće? Možda zato što i jeste. Ajmo polako.

Flying Wild Hog, ekipa koja je uradila Juju platformu i rimejk Shadow Warriora (a sada pravi nastavak) ima programera u svojim redovima pod imenom Tomaš Vaclavek. Taj momak odlučio je da samostalno razvije igru Ronin i izda je za PC platformu. Nije jasno u kom je trenutku odlučio da je izda za PC ali evidentno negde kasno tokom razvoja pošto je igra u potpunosti namenjena tabletima i to se vidi na svakom koraku. Veliki dugmići iskaču sa svih strana po ekranu i toliko su neintuitivni za korisnike PCja da su nas propisno zbunili – nismo znali kako da eliminišemo protivnika na ekranu. Kada bi makar sve bilo po uzoru na tablete, možda bismo se snašli. Ovako – jedan set komandi odvija se kao na računarima, drugi po tipičnom tablet principu pritiskajući ekran a treći i to samo ponekad – pritiskom tastera „W“. I dok taj taster na primer omogućava da hakujete računare ili idete liftom, na isti način ne možete ubiti protivnike, iako bi bilo logično. Šta još – kopija Gunpointa i Tomaš to priznaje? Tako je, igra kao inspiraciju uzima Mark of the Ninja ali mehaniku pozajmljuje od Gunpointa – krećete se slobodno i potom skačete okolo ciljajući mišem gde će glavni lik doskočiti, izbegavajući protivnike. „U poteznom ali i realnom vremenu“ odnosi se na izvođenje – dok se šunjate, sve se odvija u realnom vremenu – kada skačete ili krećete u borbu, svet se prebacuje u potezni. Vi činite prvi korak, potom protivnik – sve vreme možete videti u kom smeru će on ispaliti metak kako biste ga izbegli a to je i neophodno da uradite ukoliko želite da preživite jer jedan projektil ispaljen u vas i – mrtvi ste.

Prvi veći problem leži u tome što se i samo skakanje a kamoli borba odbija mnogo lošije nego u Gunpointu – da „naciljate“ gde želite da skočite nije lako i parabola koju pravite „nema veze“ sa tim gde ste uputili miša. Zamislite tek koliku ovo frustraciju stvara prilikom borbe. Ukoliko ipak uspete da se izborite sa ovim problemom i dobro osmislite sled poteza koje ćete izvesti, možda i uspete da se osetite kao pravi tihi ubica koji pod okriljem noći u tri poteza neutrališe tri protivnika. Srećom, ove scene događaju se češće nego što mislite, pa će to biti jedan od glavnih motiva da nastavite dalje sa igranjem.

Jer pored toga, Ronin ne nudi nešto posebno, pa čak ni priču. Znamo da ste glavna junakinja koja želi da osveti smrt svog oca. Znamo i da je na neki način odgovorna za smrt grupa od pet drugih likova, sa kojima je vaš otac napravio zajedničku fotografiju. Ko su tačno oni i kada je fotka nastala, ne znamo. I dalje se igranje odvija po ustaljenom principu – šetate se nivoem, potom na narednom eliminišete „glavonju“ odnosno jednog od petorice likova i tako u krug, sve dok ne dođete do finalnog glavonje koji će vam prirediti nešto drugačije iskustvo. Pre svega, nemate mogućnost snimanja pozicije. Ukoliko na nivou ne aktivirate alarm, ubijete sve protivnike i ne povredite nijednog civila, dobijate iskustveni poen koji možete iskoristiti za unapređenje svog lika sa desetak novih mogućnosti, poput bacanja mača u sred vazduha, mogućnosti da napravite svoju kopiju i tako dalje. Predlažemo da obavezno uzmete opciju za teleport blizu protivnika i za hvatanje neprijatelja iz vazduha, pokazale su se kao najkorisnije.

Igra obiluje interesantnim momentima, ima i nešto humora, muzička podloga uopšte nije toliko loša i posmatrajući Ronin kao rad jednog čoveka, moramo reći da je dosta solidan. Nažalost, to što igru pravi jedan čovek ne znači da bi trebalo da je igrate i ako je loša – Ronin ima svoje propuste koji se pre svega ogledaju u lošem izvođenju borbe i pitanje je da li ćete se ikada u potpunosti uhodati. Čak i kada jednom završite igru i dobijete mogućnost igranja ponovo, ali sa povećanom težinom, nema razloga – igra ne nudi ništa novo niti zanimljivije nego pre – čak su i osnovni nivoi pomalo repetitivni – ubijate protivnike, hakujete terminale, pazite da ne aktivirate alarm, čuvate civile i potom se borite sa glavonjom.

No, nije da ne vredi odigrati Ronin, ima trenutke kada zasija.

Autor: Stefan Starović