REVIEW: Legends of Eisenwald

Pre više pet godina skoro nepoznata razvojna kuća Aterdux Entertainment započela je razvoj low-fantasy RP igre Legends of Eisenwald. Negde na tom putu obratili su se za pomoć Kickstarter zajednici koja je sa zadovoljstvom odazvala pozivu naročito kad se uzme u obzir činjenica da su Legende Ledene Šume inspirisane fantastičnim igrama Heroes of Might and Magic i King’s Bounty.

Priča igre smeštena je u pseudoistorijski srednji vek na području današnje Nemačke gde nema zmajeva i titana ali u kome zato caruju sva sujeverja karakteristična za taj period, pa ćete se često sretati sa alhemijom, vešticama i nekromantima. Izbor lika ograničen je na viteza, klasičnog dobro oklopljenog borca na blizinu, mistika koji će, iako ne poseduje impresivne borbene sposobnosti, zagorčavati život neprijateljima u vidu molitvi i kletvi kojima pojačava svoje i oslabljuje protivničke jedinice i baronese, čija glavna snaga leži u njenom luku, tj. samostrelu. King’s Bounty, eh? Pored drugačijih osobina izbor lika donekle utiče na razvoj same priče i na način na koji likovi odnose prema vama. Ipak, početna premisa je uvek ista – vi ste mladi naslednik jedne od mnogobrojnih plemićkih porodica srednje Evrope koji pokušava da reši misteriju nestanka svojih roditelja.

Gejmplej igre Legends of Eisenwald mešavina je avanture, poteznih borbi i RPG elemenata i vrti se oko regrutovanja saveznika i plaćenika, zauzimanja i čuvanja zamkova (pošto zamkovi donose prihod, a novca nikad dosta) i rešavanja kvestova kojih ima u obilju na svakoj mapi. Glavni deo igre dešava se na strateškoj mapi populisanoj raznim lokacijama i građevinama poput zamkova, krčmi, manastira, groblja i ostalih gde je moguće regrutovati nove trupe, izlečiti oštećene jedinice, čuti nove glasine koje najčešće sadrže informacije od krucijalne važnosti za rešavanje kvestova – nešto na šta će vas igra upozoriti više puta – ili kupovati i prodavati predmete. Pored statičnih elemenata mape će biti prepune raznih trupa ili pojedinačnih likova koji će biti prijateljski, neutralno ili neprijateljski nastrojeni prema vašoj veseloj družini. U slučaju da se na mapi susretnete sa potonjom grupacijom počinje borba koja se održava na taktičkoj mapi koja je podeljena na, standardno, šestougaonike.

Borba je urađena kao i u većini poteznih strategija. Svaka jedinica igra kad dođe njen red, što možete videti na traci na levoj strani ekrana, koji zavisi od visine njene inicijative. Ipak, tu leži kvaka u vidu toga da se jedinice ne mogu pomerati po slobodnom nahođenju već mogu menjati svoju poziciju samo izdate komandu za napad kad će ista prići na susedno polje i zariti svoj mač, koplje, sekiru ili šta god već ima u rukama u protivničku jedinicu ili komandu za povlačenje kad će probati da se povuče na heksagon gde će biti (relativno) sigurna taj potez. Kombinacija ovog rešenja sa idejom da melee jedinice mogu da napadnu samo najbližeg protivnika formira mehaniku koja zahteva period navikavanja ali je definitivno vrlo interesantna. Doduše, moramo ubeležiti veliku zamerku Aterduxu pošto sve borbe liče jedna na drugu i ubrzo postaju zamorne, a tome dodatno doprinosi da je svako bojno polje jedna obična ledina bez ikakvih objekata ili prepreka koji bi uneli dodatnu stratešku notu u istu.

Avantura – check. Potezne borbe – check. Ah, da RPG elementi! Posle uspešno okončane borbe sve jedinice i glavni lik dobiće određenu količinu iskustvenih poena koji vam omogućuju da iste unapređujete i od svoje družine napravite prilično opasnu borbenu formaciju. Unapređivanje jedinica ograničeno je na odabir jedne od „putanja“ napretka – na primer lovca možete da unapredite ili u strelca ili vojnika sa samostrelom. S druge strane unapređivanje glavnog lika poseduje više opcija, pa ćete pored unapređenja borbenih statistika i otvaranja dodatnih osobina imati mogućnost otključavanja sposobnosti u vidu naplaćivanja taksi od sela, nižih cena regrutovanja i održavanja plaćenika i slično. Pored sistema napredovanja kroz nivoe jedinice možete opremati dodatnom opremom što će pozitivno uticati na njihovu sposobnost da prežive susret sa neprijateljem.

Prvi kontakt sa Legendama Ledene Šume je više nego očaravajući. Grafika je više nego zadovoljavajuća, a developeri su išli „u sitna crevca“ do te mere da ćete videti kako se senke pomeraju u zavisnosti od pozicije sunca na nebu. Zvučni efekti i muzika su odlično uklopljeni u svet srednjovekovne Evrope i doprinose ukupnom ugođaju sa mračnim muzičkim temama i vrlo realističnim zvukovima udaraca zbog kojih ćete zaista imati utisak da ste nekome zarili borbeni čekić u lobanju. Ali (uvek ima neko ali, zar ne?) prvi kontakt nije ono što određuje kvalitet igre. Pored borbi koje brzo dosade glavni problem je preterana linearnost koja je sveprisutna u igri. Svaki kvest je moguće odraditi na samo jedan način, a gde vam se bude učinilo da to nije slučaj u pitanju je samo iluzija pošto koji god način da izaberete rezultat će biti isti. Najočigledniji primer za ovaj problem je kvest gde morate da pređete preko mosta koji je oštećen. Jedina dva načina da most bude popravljen je ili da naterate seljake pod pretnjom mačem i ubijanjem nekoliko njih ili obraćanjem njihovom lordu koji će ih naterati umesto vas. Bez obzira na koji put se odlučite most će biti popravljen, a gomila ljudi će poginuti u procesu. „Railroading“ je sastavni deo svakog RPG-a i nužan je mehanizam da se priča potera u pravom smeru pogotovo ako se igrač negde usput zaglavi. Međutim, doza istog u igri Legends of Eisenwald je preterana i zaista ne znamo šta su momci iz Aterduxa imali u planu kad su se odlučili na taj korak.

Sve u svemu Legends of Eisenwald je solidna igra i da developeri nisu pokušali da svaku rupu, bez obzira na veličinu, zakrpe izolir trakom, Ledena Šuma bi bila fantastična destinacija za odmor na ovo vrelo leto.

Autor: Petar Vojinović