REVIEW: Destiny The Taken King

This review is also available in English – Click here!

Kada je posle neviđenog hajpa pre godinu dana izašao prvi Destiny, dobar deo igrača je osta pomalo razočaran. Da li se radilo o očekivanjima koja posle onako pompeznih najava ne bi ispunila ni jedna igra ili se radilo o velikoj količini elemenata iz igre koji su jednostavno bili osrednjeg kvaliteta, na kraju krajeva nije ni bitno. Destiny jednostavno nije uspeo da postane sledeća velika stvar u gejmingu. Ruku na srce, čak i u onakvom obliku u kakvom je igra izašla, sve jedno se radilo o naslovu koji je bio zabavan, naročito kada je u pitanju core gameplay konzolnog FPS napucavanja, koga je Bungie godinama usavršavao na Halo serijalu.

Igra je u poslednjih godinu dana dobila dve ekspanzije – The Dark Below i House of Wolves. Neke stvari su ispeglane ali se i dalje radilo o igri koja je fan bazu uglavnom delila u dva tabora. U prvom su oni koju su probali igru, stigli do određenog nivoa i onda jednostavno digli ruke Destiny-a kada su zaključili da se priča neće razviti ni u iole interesantnom smeru i da će se ostatak igre uglavnom svesti na besomučno grajndovanje a da je ono što ćete njime dobijati jedina satisfakcija koju igra pruža. Drugu kategoriju čine igrači koji su istrajali i svakodnevno nastavili da se loguju i grajnduju. Iako i igrača iz ove druge kategorije sve ukupno ima dosta, procentualno gledano u odnosu na broj ljudi koji su kupili Destiny, znatno je veći broj igrača u onoj prvoj kategoriji.

The Taken King je treća ekspanzija i prva komponenta onoga što Bungie i Activision nazivaju „Destiny year two“. Ekspanzija kao i 2.0 update koji je neposredno pre izlaska takođe implementiran u igru donose puno ispravki, novu priču, neprijatelje, misije, klase i super moći i još puno toga što se zaista može posmatrati kao novi launch za Destiny.

Prva stvar koju ćete verovatno primetiti je to da je vaš verni pratilac preko noći promenio glas. Peter Dinklageovog ghosta će većina igrača sa zadovoljstvom zaboraviti. Sad je tu dobro poznati glas Nolana Northa. Bolji je od prethodnika, mada i dalje pomalo čudan. Možda je zapravo problem bio u ne baš maštovitom i generičkom tekstu a ne u glasovnoj izvedbi…

Sledeća stvar koju ćete verovatno primetiti je da igra sada zapravo ima priču i likove. OK, neka se hardcore Destiny fanovi ne uvrede, ali odlaženje na internet i čitanje karti na bungie.net, iako je možda i moglo da posluži kao interesantan dodatak, ni slučajno ne može da prođe kao nešto što će nadomestiti surovi nedostatak priče i konteksta zašto nešto radite u jednoj igri koja na MMO-ovski način pretenduje da vam potencijalno uzme stotinak i više sati. Sada je međutim pred nama konačno tradicionalni način odvijanja priče, u samoj igri, a ne na sajtu razvojnog tima. Tu je upečatljivi klišeizirani negativac Oryx, vrlo ljut što ste mu ubili sina Crotu u događajima iz prve ekspanzije. Tu su cutscens, u tipičnom bombastičnom Sci-Fi maniru, pa sve ukupno ovaj konačno vidljivi kontekst zašto radite to što radite, daje igri to što joj je pre godinu dana tako puno nedostajalo.

Sve tri klase Titan, Warlock i Hunter su dobile nove mogućnosti kao i nove sub klase. Titani sada mogu da bacaju i veliki goreći čekić koji će pokvariti dan (život) svakome ko mu se nađe na putu. Ovo dodaje interesantnu dimenziju borbe „na daljinu“ klasi koja je do sada uglavnom služila da upija i pravi damage iz blizine. Warlocks sada imaju mogućnost lebdenja i izbacivanja munja iz prstiju. Takođe interesantna dodatak taktičkom pristupu borbe a moramo da priznamo i vrlo moćno izgledajuć. Huntery su dobili luk i strelu koji mobilišu protivnike, koji takođe mogu da budu prilično koristan dodatak vašem ofanzivnom arsenalu. Novi The Taken neprijatelji takođe doprinose svežem utisku, mada ćete brzo uvideti da se manje ili više radi o vrlo sličnim neprijateljima koje ste napucavali poslednjih godinu dana.

Sistem napredovanja je u potpunosti promenjen. Prilično užasni iz originalnog Destiny-a koji se zasnivao na besomučnom grajndovanju sada je zamenjen sa sistemom koji vam omogućuje da se level-upujete  jednostavnim odlaskom na questove, ubijanjem bosova ili igranjem Crucible moda. Kada smo već kod PvP aspekta, očekujte nove mape, bolje izbalansirana oružja kao i par novih modova od kojih se ističe Rift, jedan oblik capture the flag-a gde umesto zastave igrači nose kuglu elektriciteta.

Kada u obzir uzmemo i novi Raid, kao i konačno interesantne bosove, napucavanje u Destiny-u od jednom ne deluje više onako isprazno kao pre godinu dana. Bungie sa druge strane nastavlja da insistira na tome da platformerski elementi mogu da budu interesantni i iz prvog lica, i konstantno ne uspeva da nas u to ubedi. Frustracija je naročito prisutna na jednoj od ključnih novih lokacija u igri, ogromnom brodu Dreadnought koji se nalazi kod Saturna.  Platforme koje nestaju ispod vaših nogu i osećaj kad počinjete sekcije iznova i iznova, svakako nisu nešto u čemu čete uživati, pa se zaista pitamo kako je neko mislio da će se ovakvo platformisanje ikome svideti.

Destiny bez sumnje u drugu godinu ulazi jači nego ikada. Ako ste digli ruke od igre još pre nekih sedam-osam meseci, ovo je idealna prilika da joj date drugu šansu. Ulaznica nije baš jeftina, pošto se radi o ekspanziji koja je po ceni vrlo blizu full igre, a da ne spominjemo i to što će vam trebati i prethodne ekspanzije. Ali imajte u vidu da je Destiny dosta ispeglaniji u odnosu na prvu godinu, pa ako vam se svidelo ono što je igra obećavala a realizacija vas ostavila ravnodušnim, The Taken King vas može razuveriti svojim brojnim ispravkama.

Autor: Marko Narandžić