REVIEW: Metal Gear Solid V: The Phantom Pain

This review is also available in English – Click here!

Trebalo mi je oko stotinu sati igranja da bih zaokružio iole smislenu misao kojom bih opisao ovu igru. Bilo je potrebno prepustiti se instinktu i atmosferi i zagaziti duboko u ono što Phantom Pain nudi, ne bi li ovaj tekst uopšte i mogao da stekne pravo da se naziva opisom Metal Gear Solid V: The Phantom Pain-a. Narode, nije šala, The Phantom Pain je jedno duboko igračko iskustvo koje gotovo niko neće proživeti na isti način. The Phantom Pain je proizvod najzabavnijeg igračkog koncepta celog Metal Gear Solid serijala, a to je samo po sebi, jedan strahovit kompliment.

Pretpostavimo da ste se već oprobali u kratkom prologu za The Phantom Pain, Ground Zeroes-u. Već ste sigurno shvatili dubinu mogućih pristupa igranju i tempu prelaženja koji igrač određuje. Kažu da su neki ljudi izvukli i više desetina sati zabave iz kratke Ground Zeroes uvertire. Ako je tako, iz The Phantom Pain-a će izvući stotine i stotine! Jer je igra mnogo veća, razvijenija i ispunjenija u svakom mogućem smislu nego njen prethodnik. Po pitanju igranja, pred vama je najzabavniji i najispoliraniji Metal Gear Solid ikada. Ali… Da li je baš sve toliko sjajno? Da bih vam što bolje dočarao mesto na kom se The Phantom Pain nalazi kada se uporedi sa svojim prethodnicima, korak po korak ću uporediti njegove sastavne delove: priču, režiju, glumu, muziku/grafiku i naravno gejmplej. Pa da krenemo…

Nema sumnje da su apsolutno sve Metal Gear Solid igre do sada sa sobom donosile nesvakidašnju, intrigantnu i pametno napisanu priču, vođenu perom premaštovitog Hidea Kodžime. Svaka igra vas je uvlačila postepeno, neočekivanim obrtima i epskim epilogom koji ste gotovo mogli da namirišete još u uvodnim poglavljima. Nema te Metal Gear Solid priče koja se nije prepričavala i tumačila. Nema te priče koja vas barem na par trenutaka nije naterala da zastanete i zaćutite, pola iz zatečenosti a pola iz poštovanja prema igri koja vas je iznenadila kada ste to najmanje očekivali. Kako se tu pokazao The Phantom Pain? Mogu odmah reći – veoma slično, ali ne u celosti isto. Pa da li je to loše? Ne i obavezno. Igra se zaista otvara elegantno-intrigantnim prologom, na čija pitanja ćete juriti odgovore sve do samog kraja. Ali što se tiče svega onoga između, osetićete nesvakidašnji jaz. Praznina koja “muči” naraciju ovog nastavka, dobrim delom je izazvana neproporcionalnim poremećajem između količine priče i samog igranja. Dok je serijal do sada bio poznat kao filmsko iskustvo istkano čestim obrtima, izbalansirane količine interakcije i filma (sa izuzetkom četvrtog dela), ovde priču skoro da uopšre nećete ni osetiti. Iako je kvalitetna i svakako interesantna, gejmplej će je progutati. Kada je reč o video igrama, kvalitetan gejmplej kojim praktično sami stvarate svoj scenario, nikako ne može biti loša stvar. Ali u slučaju jedne Metal Gear Solid igre, malo je reći da je u pitanju velika šteta.

Direktno na to, nadovezuje se i režija. Dok su dosadašnje Metal Gear Solid igre imale izvestan tok radnje, u The Phantom Pain suočićete se sa “problematikom” izbora. Drugim rečima, vreme kada će vas dočekati neka filmska scena zavisiće isključivo od vas. A kako će vas igra vući da pređete što više sporednih misija time otključavajući neke od mnogobrojnih unapređenja za vas i vašu armiju, neretko ćete se zapitati kada ste uopšte i videli zadnju međuanimaciju. Iako su sve scene sjajno izrežirane i gotovo svaka sa imalo akcije prosto odiše prepoznatljivom epikom, toliko retko ćete ih gledati da ćete totalno izgubiti osećaj povezanosti i toka priče. Ovo umnogome podseća na sjajni Peace Walker za PSP, ali kako je ovde u pitanju peti nastavak glavne franšize, niste pogrešili ako ste očekivali drugačiji filmski doživljaj. Niste pogrešili, ali ste se svakako prevarili. I još jednom zaista velika šteta.

Što se glume i karaktera tiče… Sećate li se onih dugih razgovora preko codeca? Onog brbljivog Snejka koji je mogao satima da govori o pištoljima i cigaretama i smislu života? E pa, sada se spremite na neverovatno introvertnog i ćutljivog Snejka koji bojažljivo bira svaku reč. Šalu na stranu, deluje kao da je Kifer Saderlend odradio svoj deo posla za dva prepodneva. Dva lika koja ćete najviše slušati jesu Ocelot i Miler, ali s obzirom da ćete im glasove verovatno jedva razlikovati, imaćete utisak da je ceo posao odradio jedan glumac kom su se usta osušila koliko je brbljao. Dodajmo ovome i nepostojanje legendarnih razgovora preko Codeca i pred nama je jedno sasvim drugačije Metal Gear Solid iskustvo, po pitanju kultnog šarma koji su sa sobom nosili dugi i zabavni razgovori između glavnih karaktera. Izgleda da se na žalost mora primetiti da je po pitanju filmskog utiska, The Phantom Pain ipak za klasu iza svojih prethodnika. Prosto deluje kao da se Kodžima priklonio kritikama na račun četvrtog dela, i odlučio da smanji količinu kinematografije zarad što kvalitetnijeg gejmpleja. Ne mogu vam opisati koliko je to razočaralo ovog starog i okorelog obožavaoca franšize. Da nismo navikli na blesavi kvalitet dosadašnjih nastavaka, što se filmskog aspekta tiče, verovatno bismo ga veličali u The Phantom Pain-u. Ali iako kvalitetno, to jednostavno više nije to… No dobro, kako stojimo sa muzikom i grafikom?

Jedan od najprepoznatljivijih elemenata serijala jeste njegova muzika, sa pratećim glavnim temama koje su varirale iz jednog dela u drugi. Muzika koja je pratila akcioni deo, sa sve specifičnim zvučnim efektima, bila je nešto što nikada ne može da razočara. No, ovaj put, Hari Gregson Vilijams, čovek najodgovorniji za fenomenalnu muzičku podlogu serijala, ovde je samo u ulozi muzičkog producenta. I dok je muzika na momente zaista spektakularna, a generalno veoma kvalitetna, nećete je ni približno osetiti kao nekad. Nećete čak moći ni da definišete šta je glavna tema ovog nastavka. U glavi će vam verovatno ostati samo “The man who sold the world” (kako se igra odigrava osamdesetih godina, nailazićete na mnoge sjajne pesme iz ovog perioda) i “Quiet’s theme”, što je opet razočarenje na neki način. Iako sjajna, muzika prosto nije na nivou dosadašnjih delova. Ne shvatite pogrešno, muzička podloga jeste za desetku, ali kada se posmatra u odnosu na postavljene standarde prethodnika – nemoguće je ne kritikovati. Onako, od srca.

A sada i koja reč o grafici, koja jeste odgovorna za prvi utisak, ali da ostatak igre nije kvalitetan, brzo bi bila zaboravljena. No kako je The Phantom Pain jedna sjajna igra, grafika je ovde samo šlag na torti. Iako na momente možda i nećete smatrati da pred sobom imate sjajnu next gen grafiku, opet na momente – itekako ćete je imati. Efekti kiše i peščanih oluja kao i drugih vremenskih nepogoda, prelepi su. Efekti svetlosti koja rasteruje senke, kao i generalnog osvetljenja u kombinaciji sa odlično izmodeliranim pejzažom prekrivenim kvalitetnim teksturama, ni manje ni više, barem na trenutke, odavaće fotorealističan utisak. Karakteri su takođe odlično modelirani i animirani. Prosto, nećete moći da pronađete grafičku zamerku dok se dublje ne zagledate u ekran, i baš počnete da cepidlačite. Fox engine vrši odličan posao. Igra je prelepa. Dok na računaru izgleda najlepše, Playstation 4 verzija za ovim gotovo da uopšte ne zaostaje. Vredi napomenuti da igra izgleda pristojno i na Playstation 3 i Xbox 360 platformama, što je za svaku pohvalu.

Ali šta je sa glavnim aspektom bilo koje video igre? Kako se gejmplej pokazao u The Phantom Pain-u? Uh, odakle početi… Na primer odavde – fenomenalan je. Nesvakidašnji sjajan, fantastičan, prezabavan. Zbog manjka superlativnih epiteta prosto možemo reći da je gejmplej u Metal Gear Solid V: The Phantom Pain… besprekoran. Na nešto ovoliko dobro, ovoliko ispolirano, promišljeno i zabavno, niste nikada naleteli u serijalu. A i šire. Uvući će vas u sebe, naterati da razmišljate, da se stopite sa igrom, da planirate svaki korak, svaki metak. The Phantom Pain će vas naterati da budete Snejk kao nikada pre. S obzirom da je igra open world, pred sobom ćete imati zastrašujuće veliku slobodu igranja. Metodi i alati za prelazak nivoa su mnogobrojni, a kombinacije njihovog primenjivanja – neograničene. Kao i do sada, igranje možemo podeliti na šunjanje i akcioni deo, ali to je samo u najširem smislu. Protivnika ćete moći da zaskočite, onesposobite mu komunikaciju, ukradete za svoju vojsku, totalno deklasirate korišćenjem nekog oklopnog vozila ili podrškom ličnog helikoptera, zaobiđete, smaknete izdaleka, zaplašite, prebijete, izbombardujete, uspavate, zbunite, pregazite, izbegnete ga ili se suočite s njim na apsolutno bilo koji način koji vam može pasti na pamet. Kombinovanjem naoružanja, vozila i pratioca koji će vam pomagati, vi ćete kontrolisati akciju koja će se odigravati pred vašim očima. Iako ne zvuči preterano vredno hvale, jer to i jeste poenta video igara, sloboda u načinu na koji ćete to raditi, spektakularna je do te mere da ćete biti zaista oduševljeni. Da li će vaš “film” biti o Snejku koji na konju, sa raketnim bacačem u rukama juri tenk ili o Snejku koji se baca ispred džipa i u usporenom vremenu puca u vozača spasavajuću zarobljenika sa kojim kasnije doživljava dramatično bekstvo helikopterom… Sve je na vama. Dodajte svemu ovome i činjenicu da u igri ne postoji selekcija težine, već se igra prilagođava vašem stilu igranja i tako postaje teža, verujte da koliko god neka misija bude slična prethodnoj, nećete je doživeti na isti način. Gejmplej nije za desetku… Već za prokleto solidnu i neoprostivu, kao slika zakucanu desetku. Za svako divljenje.

Ali ima tu još elemenata, zar ne? O da, na ostalim poljima, The Phantom Pain podiže i širi standard serijala. Pregršt easter eggova, specifičnih fazona, šaljivi duh igara koji kao da ismeva realističnost kojoj stremi… Sve je tu, a i više od toga. Dodajte na to mnogo, mnogo naoružanja i napravica, do besvesti raznoliko osoblje, skrivene lokacije… Pred sobom ćete imati igru koju ćete morati da igrate stotinama sati, ne biste li u njoj otključali i pronašli baš sve. I na sve to, uskoro nas očekuje i Online dodatak, Metal Gear Online, potpuno besplatno. Ma milina.

Metal Gear Solid V: The Phantom Pain je igra koja je toliko dobra da vas tera da shvatite da može biti još bolja. Gotovo svaka kritika na konto ove igre, proizilazi iz razočarenja što sjajno iskorišćeni potencijal nije iskorišćen još više, još bolje. Svojim blistavim stranama, The Phantom Pain nam otkriva svoje nesavršeno lice. Svojom genijalnošću, odaje nam utisak nedovršenosti. Poput osvežavajućeg pića koje ostavlja gorak ukus, The Phantom Pain vas tera da ga oplakujete u njegovoj veličanstvenosti. Tera vas da zurite u njegovu dubinu i pitate se zašto je toliko prazna, a tako mnogo sadrži u sebi. Metal Gear Solid V: The Phantom Pain je nestvarni fenomen igre koja je previše dobra. Toliko dobra da prosto ne možete da ne žalite što nije još bolja, po pitanju svojih, statusom stečenih nedostataka… Nikako ne propustite da osetite svežinu ove nedobrušene perfekcije. Sigurno i nećete. Uostalom, na ovo ste i čekali, ha?

Autor: Milan Živković