REVIEW: Satellite Reign

This review is also available in English – Click here!

Jedan od razvojnih studija za kojim žale stotine hiljada (starijih) igrača kompjuterskih igara zasigurno je nadasve poznati Bullfrog. Osnovan davne 1987. britanski studio izbacio je svetski poznate hitove kao što su Theme Park, Theme Hospital, Dungeon Keeper, Populous, Syndicate sa svojim nastavkom Syndicate Wars i gomilu drugih manje ili više poznatih igara. Posle akvizicije 2001. od strane EA, Bullfrog je nestao, a sa njime i nade da će noviji naraštaji uživati u igri kalibra jednog Sindikata. Međutim, jedan od „žabaca“, gospodin Majk Vebli nije pristao na takav rasplet u ovom univerzumu, a uz pomoć vernih fanova sa sajta Kickstarter njegova kompanija 5 Lives Studios udahnula je život igri Satellite Reign – duhovnom nasledniku legendarnog Sindikata.

Početna premisa igre Satellite Reign ista je kao i kod njenog starijeg brata; distopična budućnost gde je planeta u vlasništvu multinacionalnih korporacija, državni suverenitet je manje-više apstraktan pojam, svet se vrti oko para, a ljudski život ne vredi puno – što znači, ummmmm, kao realni svet današnjice. Glavni cilj je da uništite Dracogenics, jednu od korporacija koja vlada gradom u kome se dešava radnja, a da biste uspeli u tome treba da utrenirate i opremite vaše agente koristeći sve raspoložive metode koji su bazirani na istim posulatima: krađa i otimanje.

Prvi susret sa igralištem ostavlja bez daha. Ogroman grad, Bladerunner/Shadowrun sajberpank fantazija prepuna neonskog osvetljenja i šljaštećih reklama kojim tumaraju civili, a privatne armije i korporacijske snage za obezbeđivanje neumorno patroliraju pod punim naoružanjem. Od samog starta jasno je da Satellite Reign evocira mnogo toga iz igre Syndicate – opremanje vaših agenata najnovijim kibernetičkim implantima, na primer, ali ubacuje i gro novih elemenata. Jedna od najbitnijih promena u odnosu na „original“ je sistem pseudoklasa, pa ćete u igri Satellite Reign voditi vojnika, ubicu, hakera i agenta za podršku što igračima daje mogućnost različitim pristupima u rešavanju misija i problema na koje će nailaziti. Svakako to je poboljšanje u odnosu na Syndicate gde su svi agenti bili uniformni, a pristup rešavanju problema počinjao i završavao se sa sveopštom pucnjavom i mora se priznati da je 5 Lives Studios napravio dobar potez što je inkorporirao malo šmeka iz naslova Commandos.

U samom početku igre bićete ograničeni samo na jedan kvart grada, Downtown, a Satellite Reign će vas sigurnom rukom voditi kroz početne misije terajući vas da naučite snage (i slabosti) svakog od vaših agenata. Igra ostavlja utisak da ima izvrsnu krivu učenja pa ćete „kutiju peska“ u kojoj ste zatočeni u startu napustiti baš u trenutku kad budete sigurni da znate šta radite. Svaku „misiju“, termin koji mora ići pod navodnike pošto je cela mapa iscela, a svet igre Satellite Reign teče dok obavljate pojedinačne zadatke, možete uraditi na nekoliko načina. Tu dolazimo do najjačeg aduta igre, a posebno nam je drago da su najbitnijem elementu igre ovog tipa momci iz kuće 5 Lives Studios posvetili najviše vremena. Mape lokacija koje treba opljačkati ili istražiti su odrađene fan-ta-sti-čno! Želite da uletite samo sa hakerom koji je opremljen uređajem za nevidljivost i pištoljem sa prigušivačem i da tiho eliminišete stražare i hakujete bančin terminal? Može! Ili biste radije da namamite stražare na otvoreno time što ćete ostaviti telo u vidokrugu sigurnosne kamere, ekspresno ih eliminisati i onda nesmetano pokupiti sve vrednosti? Može! U SR-u sve može sem da uzmete „najpovoljniji“ kredit. Uostalom šta će vam takva obaveza kad su širom grada razbacani ATM uređaji koje možete pelješiti u pauzama ili kad vam zafali novca?

Rovarenje po raznim lokacijama nije tu samo radi zabave već služi krajnjoj svrsi na više načina. Upad u zgradu obezbeđenja i petljanje sa njihovim sigurnosnim sistemima usporiće reakciju kamera na lokaciji koju čuvaju, dok ćete u istraživačkim centrima eventualno pronaći prototipove za različita oružja i opremu kojom možete odmah pojačati vaše agente (i rizikovati gubitak iste usled smrti) ili poslati naučnicima u vašem komandnom centru na istraživanje posle čega ćete istu moći da kupujete  i slobodno opremate vaš tim. Smrt agenta nije trajna ali pored već spomenutog finansijskog šoka zbog gubitka opreme (u slučaju da ne uspete da istu pokupite sa poda) dolazi i i dodegradiranja klona u kome se vaš agent ponovo stvara. Naime, svaki put posle smrti vaš agent se klonira u drugo telo koje će svaki naredni put biti slabije i slabije. Tu na scenu stupa haker koji pored hakovanja kompjutera i terminala ima sposobnost da uhakuje i čipove koji se nalaze u svakoj osobi, bilo da je civil ili korporacijski vojnik. Posle uspešnog infiltriranja u um „protivnika“ možete ga uskladištiti u korporacijskom štabu, a njegovo telo koristiti kao klona za vaše agente. Mali savet bi bio da ovo najviše primenjujete na korporacijskim vojnicima ili, još bolje, oficira pošto isti imaju bolje statistike u odnosu na regularne civile.

Auditivni i vizuelni aspekti igre su više nego dobri. Pucnjava, eksplozije i pozadinski zvučni efekti su odlični, a muzička podloga dodaje na sveprisutnom „zlokobnom“ šmeku kojim Satellite Reign odiše na svakom ćošku. Zaista, utisak je takav da biste zbog svega poželeli da uživo posetite ovaj svet bez obzira na njegovu strašnu notu. Grafički deo je odrađen fantastično, a Unity je još jednom pokazao da je odličan engine. Naravno, tu i tamo može se naći neka zamerka kao što je disproporcija u izgledu vaših agenata u odnosu na okruženje. Vaš tim izgleda kao mešavina Neo/Trinity, kosplejer sajberpankera koji, paradoksalno, pokušavaju da se neprimetno uklope u masu civila koji ne izgledaju kao mešavina Neo/Trinity, kosplejer sajberpankera.

Uzevši sve u obzir Satellite Reign je devojka koja je više nego dovoljno lepa na prvi pogled da vas privuče da joj priđete, a onda i da ostanete sa njom zbog onih drugih, bitnijih kvaliteta koji će se pojavljivati što duže budete kopali ispod površine. „Dušo, naravno da si najlepša na svetu! Ne, nisam mislio tako kako ti kažeš! Ne u glav….“ (prim. autorove cure – poslednji red teksta nije napisan pod prisilom; prim. autora – tako je kako ona kaže.)

Autor: Petar Vojinović