REVIEW: Assassin’s Creed Syndicate

Share

Tweet

Share

Share

Email

Popuniti prazninu koju je za sobom ostavio Ecio Auditore je očigledno jedna od najtežih stvari sa kojima se suočava Assassin’s Creed serijal. Činjenica da to nisu uspeli ni Konor ni Edvard, a pogotovo ne Arno, već može da se protumači kao alarmantna. I dok je AC III bio promašaj u smislu neiskorišćenog settinga i mlakosti glavnog protagoniste, ovde je situacija daleko složenija. Došli smo do tačke u kojoj AC sve manje liči na sebe, a sve više na generičku akcionu avanturu koju Ubi štancuje na svakih 12 meseci. Trend izbacivanja naslova na godišnjem nivou očigledno uzima danak. Razni pokušaji da se začini formula AC igre, sve više i više deluju usiljeno i ne donose ništa zaista inovativno u serijal, već odaju utisak pukih promena radi promena.

Dakle šta su nam iz Ubisofta zakuvali ove godine. Radnja Syndicate-a je smeštena u London u 19-om veku u vreme industrijske revolucije. Pratimo akcije Džejkoba i Ivi Fraj, brata i sestre blizanaca i pripadnika reda asasina. Prvi put u serijalu imamo situaciju da su glavni protagonisti od početka u sekti i nismo svedoci njihove inicijacije. Da kažemo odmah i da je Ubisoft odustao od co-op moda, tako da u datom trenutku vodite ili Džejkoba ili Ivi. Koga od njih dvoje, zavisi od vašeg stila igre ili od određenih situacija. Džejkob je muškarčina koji probleme najviše voli da rešava pesnicama ili oružjem, dok je Ivi mnogo suptilnija i njena specijanost je neprimetno rešavanje zadataka i uklanjanje meta.

Na početku igre nas čekaju dve uvodne misije, za svakog asasina po jedna, gde se upoznajemo sa njihovim osnovnim mogućnostima i stičemo uvid u mehaniku igre. Posle uvoda, njih dvoje se upućuju u London gde im se nameće glavni zadatak: osloboditi grad od tiranije Templara i naći prekursorski artefakt sakriven u samom gradu. Braca i seka se dijametralno razlikuju u pogledu prioriteta, pa tako Džejkob nastoji da osnuje sopstvenu bandu (i tako ispuni dečački san o sebi kao gang lideru), dok je Ivi daleko više asasinski osvešćena i njen prioritet je pronalazak artefakta pre Templara i nada da će to pomoći u oslobađanju grada.

Otvoreni svet koji u ovoj igri imamo priliku da istražujemo, oličen u Londonu iz perioda industrijske revolucije je prilično dobro i verno predstavljen. Ima tu svega, od Big Bena, preko Edvardove kuće do Vestminsterske palate. Centar grada je oličenje bogatstva buržoazije, a sa druge strane geto je verna kopija onog opisanog recimo u Oliveru Tvistu. Gledano iz ugla sveta igre i njegove realizacije, Syndicate  briljira, kao uostalom i svi ostali AC naslovi. Međutim, glavni kvalitet i udarna igla svake AC igre je bio glavni lik i dobro osmišljena i uklopljena priča. Ovde međutima nemamo ni jedno ni drugo, ili bar ne u meri u kojoj bi to želeli i u krajnjoj liniji i očekivali. Syndicate je ok naslov, ali nekako ne možemo neki veći kompliment od toga da mu damo. A to je možda i najgora kategorija u koju može da dospe jedan AAA naslov. Nemamo bagove koji su ubili igrivost Unity-ja, ali nemamo ni pravu priču. Bar ne dobru priču, sa intrigantnim zapletom i zanimljivim likovima. Čak ni glavni protagonisti nisu posebno interesantni,  donekle sa izuzetkom Ivi. Pored toga, ovde možda imamo i najnezanimljiviji set istorijskih figura koje srećemo tokom igre. U poređenju sa Bordžijama, Medičijima, Leonardom da Vinčijem, sa Vašingtonom ili sa kapetanom Crnobradim, likovi koje srećemo u Londonu kao što su Darvin, Bel ili kraljica Viktorija, su u najmanju ruku mlaki, da ne kažemo i dosadni.

Kada su u pitanju misije i sam kostur mehanike igre i odvijanja priče, tokom igranja se stiče utisak da neprijatelji ne rade ništa da vas spreče u vašim nastojanjima. Samim tim i misije vremenom postaju relativno dosadne. Koliko je ubijena srž asasinskog doživljaja ilustruje i novi gedžet koji vam stoji na raspolaganju. U pitanju je grapling hook i pomoću njega se bez mnogo muke možete popeti bilo gde. Imajući u vidu da je velikom delu igrača pentranje po zgradama i tornjevima bilo posebno zadovoljstvo, uvođenje ove spravice nam deluje kao promašaj. Jeste da je korisna i ubrzava gameplay, ali sva čar pentranja po visokim zgradama je ovim obesmišljena.

Sa tehničke strane Syndicate je opravdao očekivanja. Za razliku od Unity-ja, ovo je skoro bug-free igra, sa izuzetkom padova frejm rejta u pojedinim delovima. London je veoma detaljno urađen, developeri su zaista vodili računa o najsitnijim detaljima. Muzika je u viktorijanskom stilu i moguće je da će vam zvuci violine izaći na nos, jer znaju da budu iritantni u pojedinim momentima. Lica izgledaju pomalo isprano i sa ne preterano izraženim ekspresijama, što pomalo kvari opšti grafički utisak. Najbriljantniji vizuelni momenat (pored Big Bena) je vozić kojim možete da se vozikate kroz London. Osim toga što je odlično urađen, on vam takođe vam služi i kao main hub, sa svim onim što jedan asasinski štab nosi sa sobom.

Još jedna stvar sa kojom nas Syndicate nije preterano impresionirao je borba. Imamo dva seta poteza, po jedan za oba glavna lika, kao i dva seta osobina za unapređivanje. Borba jeste fluidna, ali kontrole su takve da se cela akcija vrlo često svodi na običan button mash. To bi bilo donekle u redu, da nemamo i utisak da se borimo sa vazduhom. Izvedba nije ni blizu onako zanimljiva kao u Black Flagu ili u ACII. A kao šlag na tortu je totalna preteranost u kill komboima koji izgledaju kao da su utekli iz World Wrestling Entertainment-a. Takođe imamo veliku zamerku i na raspored kontrola na džojpedu gde multifunkcionalni tasteri često znaju da zakomplikuju igranje.

Na kraju, šta reći o svemu ovome. Imamo igru koja u poređenju sa prethodnikom ne pati od ozbiljnih tehničkih problema. Međutim, imamo i igru koja pati od krize identiteta. Na polju Assassin’s Creed serijala, Syndicate nas podseća da AC veoma teško podnosi dinamiku izdavanja novog naslova svake godine. Sa druge strane, kao AAA naslov za ovu prazničnu sezonu, Ubisoft je makar ove godine uspeo da isporuči pristojnu igru koja može da prođe kao zabava za jedno prelaženje. Ako ste fan serijala, Syndicate verovatno ne želite da propustite. Ako prosto želite AAA naslov pred kraj godine, ova igra vam takođe može poslužiti. Ali ako ste neko ko verno prati video igre i očekuje nešto više od naslova u koji je uloženo izuzetno mnogo novca u njegov razvoj, to nešto više ovde nećete pronaći.

 

Autor: Borislav Lalović