REVIEW: Tom Clancy’s Rainbow Six Siege

Kada se prva Rainbow Six igra pojavila predstavljala je malu revoluciju na tržištu jer je težila da bliske borbe specijalaca u urbanim sredinama dočara što je moguće realnije. To je značilo da biste protivnika likvidirali ili makar ranjavali sa jednim ili dva metka, ali da je ista sudbina mogla da zadesi i vas. Kretanje je bilo mnogo sporije i realnije, a u izvršenju zadataka ste veliku pažnju morali da posvetite upravo taktici, pozicioniranju ljudskih i kompjuterskih saigrača i temeljnom planiranju svake akcije. U međuvremenu se desio globalni fenomen pod nazivom Counter Strike koji ima skoro identičnu tematiku ali je sve mnogo brže, akcija je u prvom planu a realizam u dalekom drugom. U međuvremenu se i celokupnu tržište video igara pomerilo u tom smislu da je reč „simulacija“ ili „realizam“ skoro nešto pa pogrdno, pogotovu ako uzimamo u obzir tržište konzola koje je postalo neizostavno za velike izdavače. To je pred kreatore Rainbow Six serijala stavilo veliki izazov kako da na neki način nastave serijal a opet ga prilagode promenjenim okolnostima.

I svakako je Siege postao skoro pa potpuno arkadna igra, što je za stare ljubitelje serijala u koje i sam spadam svakako loše, ali je logičan potez Ubisofta. Sada ćete trčati hodnicima u potrazi za teroristima, razmenjivati desetine metaka u svakom sukobu, čak toliko da se ponekad zapitate da niste slučajno zalutali u neku od igara Call of Duty serijala. Koliko je to očigledno govori i činjenica da ćete bonus poene dobijati i kada neprijatelje likvidirate u modu preciznog nišanjenja, očigledno se očekuje da će većina njih pasti rafalom „s boka“.

Ipak, ono čemu su autori ostali potpuno verni, čak i poprilično razvili u ovom nastavku, jeste kreiranja posebnih taktika koje i sam engine igre omogućava. Tako se teroristi mogu zabarikadirati, a specijalci te barikade razneti posebnim eksplozivnim napravama. Specijalci se mogu penjati užadima na krov ili prozore zgrade i odatle izvršiti upad, a tu su i specijalne tehnike izviđanja malim dronovima ili korišćenjem sistema video nadzora u objektu. Posebno interesantna je i činjenica da se neki i zidovi mogu razneti bilo u potpunosti, bilo delimično. Ako ih raznesete u potpunosti onda možete tako otvoriti novi vid prolaza za vašu ekipu i iznenaditi neprijatelja dolaskom s leđa, dok ako samo napravite rupe onda njih možete koristiti kao puškarnice za eliminisanje protivnika na daljinu. Isto tako i branioci mogu imati mehanizme ojačavanja zidova ili postavljanja bodljikave žice koja značajno usporava kretanje likova. U ovom segmentu je Ubisoft zaista napravio veliki pomak i na tome im čestitamo jer se višestruko usložnjava način na koji možete odraditi bilo koju misiju. Treba dodati i da je Rainbow Six: Siege vizuelno izuzetno lepo odrađen, grafika je zaista na zavidnom nivou, pogotovu kad se uzme u obzir činjenica da okruženje pokušava da dočara potpuno realističnu sliku. Takođe su kretnje vašeg lika, saigrača i protivnika stvarno odlično odrađene i izanimirane što dodatno doprinosi dobrom doživljaju.

Osim tutorijala sama igra ima tri osnovna moda – situations, terrorist hunt i multiplayer. Sam multiplayer je vrlo jasan, igra se u timovima 5 na 5 igrača, a možete igrati sa svojim poznanicima ili sa nasumično izabranim igračima sa servera. Treba naglasiti da se timovi nasumično smenjuju u ulozi terorista ili specijalaca. Situations je neka vrsta single player kampanje – kroz niz različitih scenarija treba da oslobodite taoce, neutrališete teroriste, demontirate bombu, oslobodite avion od otmičara i slično, i tu igrate potpuno sami. Terrorist hunt je neka vrsta co-op moda, vi i još četiri prijatelja ili prosto random igrača sa servera ulazite u borbu protiv terorista i opet po različitim scenarijima treba da ih neutrališete. U svakom od ovih modova dobijate određeni broj Renown poena, odnosno da kažemo neke vrste XP poena. Oni vam omogućuju da otključavate različite operatore, tačnije različite vrste specijalaca. Osim što se razlikuju po izgledu pa su neki SAS, neki GIGN, Spetsnaz i slično, svi imaju mogućnost nošenja različitog i oružja – od Heklera, preko Kalašnjikova, sačmare pa do takvih stvari kao što su eksplozivna pakovanja, čekić za razbijanje barikada ili oklopnog štita. Ono što je tu malo čudno jeste da je ovakav vid napretka možda logičniji za neku free to play igru, R6:Siege spada u standardne naslove AAA kategorije sa cenom.

Ono što je možda još čudnije jeste što pored Renown poena u igri postoje i R6 Credits koje kupujete u paketima za pravi novac i oni služe za različite skinove za oružja. Ok, ko voli nek izvoli, realno skinovi su ipak opciona stvar. Najviše od svega zabrinjava što postoji i Season pass koji košta 22.5 evra za godinu dana i koji vam omogućava da dobijete nove operatore nedelju dana pre svih ostalih, što je ok, kao i neke posebne skinove, što je takođe ok, ali vam takođe omogućava i da brže zarađujete Renown poene i tako brže napredujete u igri. Ovo je bukvalno isti sistem kao što primenjuje dosta free to play igara sa „premium“ nalogom, s tim da u ovom slučaju ste vi debelo prvo platili igru. I tu dolazimo do toga da prosto smatramo ovakav vid naplate poprilično nepošten prema igračima – ili igra treba da bude besplatna pa da se naplaćuju mikrotransakcije ili treba da kupljenom igrom dobijete potpunu funkcionalnost svega, ovako prosto deluje da se samo još više novca izvlači od igrača, što nikako ne podržavamo.

Rainbow Six:Siege je samo po sebi vrlo interesantno igračko iskustvo koje donosi dosta taktičkih novina na polju first person shooter žanra. S druge strane zagriženi ljubitelji originalnog serijala možda neće biti toliko oduševljeni činjenicom da je igra postala mnogo više akciona, ali je to nešto što će verovatno dodatno privući mlađe generacije igrača. Na kraju ipak moramo da zaključimo da je ideja o naplaćivanju i igre i mikrotransakcija u igri kao i dodatnih benefita koji se doplaćuju možda malo previše od strane izdavača i da bi trebalo da se odluče ili za standardni ili za free to play model ostvarivanja prihoda.

Autor: Miloš Hetlerović