REVIEW: Darkest Dungeon

This review is also available in English – Click here!

Pre tačno godinu dana, u februaru 2015. godine, pojavila se na Steam Early Access ova obećavajuća roguelike RPG igra, još jedno čedo Kickstarter Meke malih developera. Prve utiske o Darkest Dungeon ste tada mogli da pročitate na stranicama našeg časopisa, a sada ćemo da vidimo šta nam je to donelo godinu dana krčkanja ove igre u Early Access fazi.

Darkest Dungeon igra koja se „prodaje“ publici sa reklamom da je old school, hard core, roguelike, skill-intensive, lovecraftovska… bla, bla, bla, jasna vam je poenta. Ciljna publika ove igre je, dakle, specifična grupa starijih (ali i mlađih) igrača koji sebe smatraju hardkor gejmerima koji žele izazov, gde će testirati svoje granice. Darkest Dungeon je zaista obećavao, svi smo balavili kada samo gledali prve trejlere iz igre, tu mračnu, mističnu atmosferu i naizgled kompleksne mehanike. Igru je pratio ogroman hajp u gejmerskom svetu, svi su je igrali, hvalili, ali i pokazivali određenu bojazan. Prošlo je godinu dana, dovoljno vremena da se unesu potrebne promene i novine, tako da mislimo da je konačno vreme da neko razbije hajp, pogleda dobro oko sebe, pukne pištoljem u vazduh kako bi zadobio pažnju, i kaže: „Ljudi, car je go!“

Ali, hajde prvo da krenemo od lepih stvari. Igra ima zaista sjajan vizuelni still i fantastičnu, mračnu stripsku grafiku koja daje specifičnu atmosferu. U skladu sa stripskim stilom su i animacije u igri koje su jednostavne, kratke i odsečne i to se odlično uklopilo u atmosferu koju igra želi da izgradi. Svi likovi u igri, kako vaši borci, tako i neprijatelji, su odrađeni detaljno i sa puno brige, pa i oni predstavljaju još jedan eye candy u kome možemo da uživamo. Boje u igri su mračne i zasićene, uopšte ceo grafički stil najviše asocira na moderne međuanimacije kakve su danas popularne i kakve viđamo u recimo najnovijem Witcheru. Kruna cele ove sjajne atmosfere je epski glas glavnog naratora igre (Wayne June) što zajedno sa mračnim i nenapadnim tonom muzičke podloge daje jednu zaokruženu atmosferu.

Priča u igri, ako to tako možemo da nazovemo, je krajnje površna i njena jedina uloga je da igraču da osnovne premise i kakvu-takvu podlogu za igranje. U ulozi ste naslednika starog imanja, čiji je prethodni vlasnik, opsednut okultnim radnjama, uspeo da oslobodi razna zla i zatim se ubio. Vi sada odlazite na to imanje i uz pomoć plaćenika pokušavate da se oslobodite svih nečistih sila i povratite vašu nasleđenu imovinu. Šteta je što ovako bogata ambijentalna igra nije dobila više narativnih elemenata, ali šta je tu je. Ljudi ionako ne igraju roguelike igre zbog priče, nego zbog gejmplej mehanika. Samo što upravo tu igra nije uspela da ispuni očekivanja.

Na papiru, Darkest Dungeon donosni zaista puno novina i revolucionarnih mehanika. Vaš cilj u igri je da uz pomoć pomenutih plaćenika očistite 4 dungeona od svih “nelegalnih stanara” da biste zatim došli do pete, poslednje tamnice koja nosi titularno ime igre – Darkest dungeon, što je endgame sadržaj koji je stigao sa zvaničnim izlaskom igre. Vaše plaćenike morate da platite i održavate, tako da je prvi segment igre u suštini jedna mikroekonomija koju vodite na imanju, odnosno pripadajućem mu selu, gde razvijate objekte kao što su kovačnica, kafana, crkva itd. Svaki od ovih objekata ima značajnu ulogu za vaše junake i može biti koristan u zavisnosti od potreba vašeg tima. Igra sadrži čak 14 različitih klasa avanturista, neki od njih su standardne klase koje svuda viđamo, dok su neke zaista originalne. Kao i kod svakog Roguelike naslova, tako je i ovde prisutna trajna smrt. Upravo iz ovog razloga u vašem selu postoji neka vrsta regrutnog centra, gde stalno dolaze novi avanturisti, željni izazova i zarade. Možete ih angažovati koliko god želite, ali u akciju uvek vodite samo četvoricu heroja, pa je jako bitno da imate odgovarajuću kompoziciju kada god krenete u avanturu.

Vaši heroji će umirati, zapamtite to. Koliko god mislite da ste napravili idelan tim, ne zavaravajte se, jer ćete pre ili kasnije izgubiti neke od članova. Desiće se nešto nepredviđeno i ostaćete bez najpouzdanijih likova. Iz tog razloga je jako bitno da uvek imate na raspolaganju veći izbor heroja. Čak i ukoliko vam najiskusniji heroji ne poginu, tokom igranja će akumulirati stres koji će ih vremenom učiniti nepouzdanim, tako što dobiju razne negativne crte – postaće sebični, paranoični, mazohisti ili nešto peto, a onda ćete morati da ih pošaljete neko vreme na odmor, u crkvu da se mole, u kafanu da piju ili se kockaju. Dok su na oporavku, heroji vam nisu od koristi, pa ćete morati da koristite druge. Levelovanje novih heroja od nule može da bude izuzetno naporno, pa je zato jako bitno da pazite na vaše najbolje junoše.

Pomenuli smo stres. U pitanju je mehanika igre koja predstavlja “selling point” kojim developeri reklamiraju ovu igru. Osnovna ideja iza ove mehanike je da vidimo sve ove avanturiste iz humanog ugla, kao ljude od krvi i mesa na koje vremenom mogu da utiču svi ti užasi kroz koje prolaze. Na skalu stresa vašeg heroja utiču različiti faktori: previše boravka u mraku, previše primljenog damagea, nedostatak hrane… Boravak u mraku se reguliše bakljama koje nosite, s tim da što što ste više osvetljeni, veća je šansa da budete primećeni od strane neplaniranih (dodatnih) nerijatelja, pa stoga morate balansirati. Hrana dodaje survival aspket igri i nju nosite sa sobom u svaku misiju, s tim da što više hrane ponesete, to ćete manje imati mesta za loot i ostalu opremu. Kada se kod karaktera akumulira kritična masa stresa, onda mu se aktivira neka od pomenutih negativnih osobina koje smo pomenuli. Ukoliko neki karakter zapati previše negativih osobina u nekom trenutku vam se finansijski i ne isplati da ga lečite, pa je možda i bolje da ga pustite. Same misije, odnosno questovi, jednostavno predstavljaju istraživanje i čišćenje nasumično generisanih dungeona. Idete po hodniku od prostorije do prostorije i vodite borbe ili razmontirate zamke. Borbe su potezne, 4 na 4, gde su vaša ekipa i protvnici raspoređeni u nizu, a pozicija u nizu značajno utiče na to šta koji karakter može da radi i koje osobine može da koristi, pa predstavlja značajan faktor pri odlučivanju taktike. Da biste rešili svaki quest, odnosno odlazak u dungeon, morate da ga celog očistite i istražite ga 90%. Ukoliko mislite da ste u problemu, možete i da napustite kvest, ali gubite i sav loot. Resurse trošite na oporavak vaših plaćenika, razvoj imanja, upgrade armora i oružja, angažovanje novih plaćenika… Resursi su retki i jako bitni, pa ćete često biti u škripcu sa parama.

Sve ovo deluje kao izuzetno bogat i raznovrstan gameplay, pa se verovatno pitate zašto smo igri dali (relativno) nisku ocenu? Jednostavno rečeno – zato što smo dobili mačku u džaku. Igra prvih desetak sati zaista može da vas oduševi. Preplavljeni raznim opcijama i gameplay elementima stičete utisak da je u pitanju raj za ljubitelje taktičkih poteznih roguelike RPG-a, ali to jednostavno nije tako. Od početnog oduševljena igrom sve se vrlo brzo pretvori u monotono grindanje i akumuliranje stresa. Biti teška igra ne znači da sav vaš trud i uloženo vreme propada tek tako zbog nekog potpuno nasumičnog faktora na koji jednostavno nikako niste mogli da utičete. Par nesrećnih okolnosti i vrlo brzo ćete izgubiti nekoliko ključnih likova, a onda vam predstoji mukotrpno i dosadno grindanje kako biste prikupili nove resurse i levelovali nove. Osim toga, igri nedostaje raznolikost sadržaja, zbog čega brzo postaje dosadna. Neprijatelji vrlo brzo počinju da se ponavljaju, a “napredni” dungeoni jednostavno predstavljaju nabudžene te iste neprijatelje sa kojima ste se već borili na nižim nivoima. Tamnice vam u početku izgledaju lepo i detaljno, ali onda shvatite da ste već hiljadu puta videli jedan te isti hodnik i zapitate se da li je moguće da se neko nije setio da možda doda još po koji dizajn. Razumemo da Roguelike dungeon crawleri nemaju potrebu za snažnim narativom, ali kada je svaki quest u igri “idi otvori svaka vrata i pobij sve”, u nekom trenutku će to izgubiti smisao. Pored svega ovoga, igra obiluje i gomilom balans problema za koje je moguće napisati čitav jedan dodatni rad. Dovoljno je reći da postoji brdo nebitnih i suvišnih likova i osobina kada je manje-više damage na kraju ono što je najbitnije.

Ukoliko možete da pređete preko svega ovoga i ne smeta vam velika količina random elemenata na koje ne možete da utičete, onda verujemo da možete izvući dvadesetak sati dobre zabave iz ove igre, pa vam je u tom smislu možemo preporučiti. Ukoliko ste, pak, ljubitelji istinskog izazova, nažalost, ovde ćete naći jedino mašinu za mlevenje živaca. Tračak svetlosti je to što su developeri pripremili i alatke za pravljenje modova, pa verujemo da će se naći neko ko će uspeti da izvuče sav potencijal iz ovog naslova.

Autor: Nikola Savić