REVIEW: Life is Strange

This review is also available in English – Click here!

Odrastanje nije jednostavno. Kada ste tinejdžer, sve vam je čudno, emocije vam idu na sve strane, donose se loše odluke posle koji biste želeli da samo možete da vratite vreme unazad i vidite šta bi se desilo da niste rekli ono što ste rekli i postupili drugačije. Moramo da vam se izvinimo, jer smo napravili užasan propust. Jer nismo opisivali svaku epizodu Life is Strange kako ih je studio Dontnod izbacivao. Ali sada, kada je pred nama cela priča u fizičkom izdanju, pogledaćemo zašto je život čudan.

Početak ove priče će vam se učiniti više dosadnim nego toliko čudnim. Maks je nesigurni devojčurak, nova učenica u školi Blekvel u svom rodnom gradu na zapadnoj obali US of A. Zbunjena, ali inteligentna devojka, tipični tinejdžer koji povremeno pravi selfije i sluša indi rok, Maks otkriva da nema samo dar za fotografiju već i da premotava vreme. Istovremeno počinju da je progone košmarne vizije o apokalipsi koja će do temelja sravniti grad. Da, tipičan tinejdžerski život.

Igra je podeljena u pet epizoda i gameplay je jako sličan novijim TellTale avanturama sem što vam je pružena mnogo veća sloboda kretanja i quicktime sekvence su zamenjene vremenski ograničenim situacijama koje, doduše, možete do mile volje da premotavate. Početno poglavlje najviše služi da ukopčate mehaniku premotavanja i neka osnovna pravila (predmeti koje nosite ostaju sa vama, možete ostati na nekoj lokaciji tokom premotavanja i sl.) što ćete otkrivati kroz priču između Maks i njene najbolje drugarice Kloi. Iako je priča linearna, veliki broj odluka utiče na ishod određenih scena kao i odnose između ne baš malog broja likova.

Life is Strange je neretko užasno teška igra, ne zbog komplikovanih glavolomki ili nečeg sličnog, već zbog tema kojih se dotiče. Smrt bližnjih, depresija, samoubistvo i samodestrukcija, vrlo ozbiljne teme i scenariji sa kojima ćete morati da se suočite u igri. Ovde ne postoji skip dugme, ne može neko umesto vas da donosi odluke i povremeno ćete se osećati kao da se ceo svet urotio protiv vas. Poput filma Guardians of Galaxy, muzika u Life is Strange igra bitnu ulogu ne samo kao atmosferska podloga već i pokretač radnje. Licencirani soundtrack je krcat odličnim numerama i jako lepo se uklapa u ton svake od scena. Čak se dobija i disk sa muzikom ukoliko se odlučite na fizičko izdanje igre.

Određene scene u igri pogađaju kao tona cigala na glavu i biće vam savršeno jasno zašto povremeno na glavnom ekranu i u pauzama između epizoda možete da vidite upozorenje o psihološkim posledicama, sa sve linkom ka support grupi za pomoć u depresiji. Lično, u jednom trenutku sam morao da ugasim igru i odložim kontroler. Prazno sam gledao u ugašeni ekran televizora kontemplirajući da li da uopšte nastavim dalje, da li zaista želim da pustim da se sve što sam pretpostavljao da će se desiti likovima (a desilo se) se i obistini. Koliko god da je igra nezgrapno napisana, vezaćete se za likove i biće vam stalo do njihovih sudbina, staćete možda nekome na stranu ili aktivno podrivati nekoga drugog i gradićete svoju verziju priče. Zvučaće suludo, ali nemojte ponavljati epizode pre nego što završite celu igru. Iskusite ovo kao celinu gde su vaši izbori zaista izbori a ne jurnjava za najboljim izlazom iz situacija ili statistikama koje se prikazuju posle svake epizode. Istražite svaki kutak, lagano upijajte svet oko sebe, igra će vas nagraditi za to “njuškanje”.

Zbog svega ovoga mi je neverovatno žao što igra ima tako neujednačen tempo razvoja dešavanja. Nekada nema nikakvog napretka priče, dok s druge strane dobijate bombardovanje informacijama i dijalozima zbog kojih poželite da Maks može i da zamrzne vreme a ne samo da ga premota. Za Life is Strange ćete moći da čujete da je kao rolerkoster emocija, ali je isto takav i po pitanju svoje priče. Dijalozi i pisane informacije povremeno takođe pate od toga, kao da je odrasla osoba pokušavala da smisli kako bi to tinejdžeri sada trebalo da govore bez da je zaista upoznata sa tim. Ovaj problem je jako blizu granice kada bi kvario imerziju i srećom to ne uspeva, ali isto tako neće igru vinuti u zvezde kao što je zaslužila.

Samo su dve igre do sada pogodile u srce ovog matorog gejmera. To su Siberia i Telltale-ov Walking Dead, igre nabijene emocijama posle kojih unezvereno gledate monitor dok credits lagano klizi preko crne pozadine. Ovom dvojcu se priključuje Life is Strange, jedna od najiskrenijih priča o prijateljstvu. Igra je na korak od remek dela, sputavana od strane povremeno nezgrapnih dijaloga, ali apsolutno vredna vašeg vremena i novca. Uostalom, ako neka igra može odraslog čoveka da pretvori u emotivnu ruinu, onda ne treba dodatno trošiti reči o njenoj “moći”.

Autor: Bojan Jovanović