REVIEW: Arslan: The Warriors of Legend

Jedan od nama, zapadnjacima, najpoznatijih japanskih razvojnih i izdavačkih kuća Koei Tecmo izbacio je novu musou igru Arslan: The Warriors of Legend. Ovaj put igra je bazirana na animi, koja je nastala od manga stripova koji su nastali od serijala od četrnaest knjiga istoimenog naziva potpisanih od strane čuvenog japanskog pisca Jošikija Tanake.

Kompanija Koei Tecmo čuvena je po tome da izbacuje novu igru svakih nekoliko meseci, a ovaj put došao je red da ispratimo put Arslana od dečaka princa do veštog vojskovođe koji će ujediniti svoje kraljevstvo. Kao i svaka igra koja nosi reč Warriors u sebi do sada, Arslan: The Warriors of Legend je klasični hack’n’slash s tom razlikom što glavni mod za igranje, Story mode, nudi vrlo bogatu i detaljnu priču. Iz tog razloga cela igra je prepuna animiranih sekvenci; pre bitke, za vreme bitke, posle bitke i ne treba da vas čudi ako se uhvatite da više vremena provodite gledajući igru nego igrajući je. Od samog starta igra uvodi u priču mnogo raznih likova, što ne treba da čudi s obzirom na to da obrađuje serijal od 14 (!) knjiga, pa je vrlo moguće da ćete pre ili kasnije pogubiti niti ko je kome tu šta. Srećom igra takođe poseduje i opširnu enciklopediju ali nam nije jasna odluka developera da pristup istoj omogući samo iz glavnog menija.

Kampanja je, kako smo već naveli, sendvič borbi i animiranih sekvenci, a pošto Arslan verno prati radnju iz knjiga, odnosno anime, borbe su vrlo linearne i igra od vas zahteva da radite stvari u tačnom utvrđenom redosledu. Zadaci su prosti i mahom se svode na ubijanje određenih komandanata ili zauzimanje određenih lokacija na bojnom polju. Iako od početka do kraja kroz igru vodite mladog princa (i njegove japanski ekcentrične prijatelje) s vremena na vreme biće vam omogućeno da kontrolišete bataljon pod njihovom komandom i izvedete neki od specijalnih napada sa njime koji se u igri zove Mardan Rush. Mardan Rush napadi kreću se od koncentrisane paljbe strelaca do konjičkih juriša, a bitkama daju posebnu, epsku draž i definitivno su jedan od hajlajtova igre. Samo zamislite juriš konjanika iz Rohana ispred kapija Minas Tirita u japanskoj izvedbi i sve će vam biti jasno.

Glavnog lika kontrolišete u dva režima: na konju i pešice, a u zavisnosti od njega biće vam dostupni različiti tipovi napada i blokova. Moguće je izvoditi kombinacije običnih i jakih napada pomešanih sa manevrima za izbegavanje, a poseban dodatak je Charge Shift koji u biti predstavlja seriju kombo udaraca jednim oružjem koju završavate efikasnim i nadasve destruktivnim napadom sekundarnim oružjem – informacija koju treba imati na umu kad upoznate sve strahote borbi sa raznim „kraljicama“ tokom igre. Svaki od protivnika koje budete poslali na večni počinak poseduje šansu da izbaci Skill Card, u Arslanu ih ima nekoliko stotina, koje u pauzama između borbi možete koristiti za unapređivanje likova koje kontrolišete. Svaka „kartica“ zahteva određen broj poena za svoju aktivaciju, jače kartice zahtevaju više, a pošto likovi imaju ograničen pool za trošenje bićete primorani da balansirate resurse u potrazi za setom koji odgovara vašem načinu igre.

Pored kampanje Arslan: The Warriors of Legend nudi još nekoliko modova za igru. Na primer bitke je moguće odigrati kao drugi lik, a igra je popunjena i setom nezavisnih scenarija. Kao šlag na tortu tu je i kooperativni režim za više igrača što igrama ovakvog tipa daje posebnu draž. Kad se sve stavi na gomilu Koei Tecmo napravio je igru koja nudi više sati zabave.

Ipak, bez obzira na lepote Arslan pati od istog problema koji mori svaku od musou igara – osećaja repetivnosti. Bez obzira što su se developeri potrudili da se protagonisti smenjuju u pravilnim razmacima, a sa njima i način borbe, pre ili kasnije ona postaje, jednostavno rečeno, dosadna. Bilo kako bilo, ako niste u skorije vreme igrali neku igru „na ovaj fazon“ preporučujemo da definitivno probate šta Arslan: The Warriors of Legend ima da ponudi. U suprotnom, preskočite ovaj naslov još neko vreme barem dok ne ispraznite malo sistem i odmorite vaše palčeve.

Autor: Petar Vojinović