REVIEW: Assassin’s Creed Chronicles – Russia

This review is also available in English – Click here!

Ovo možda neće biti klasični review. Ispravka, ovo sigurno neće biti klasičan review. Nažalost, u situaciji smo da dva puta u dva meseca pišemo opis iste igre. Ako ste čitali predhodni broj, tačnije recenziju AC Chronicles India, unapred ćete znati šta da očekujete ovde. Ubisoft je još jednom opalio u prazno i to sada već prelazi u ružnu naviku. Tri različite,a fundamentalno iste igre u 12 meseci je samo po sebi neoprostivo. Fanovi jednog od najperspektivnijih serijala u protekloj deceniji su ostavljeni na milost i nemilost filma koji će da bane u bioskope kasnije ove godine. Ako se i on ispostavi kao total failure, onda je to poslednji ekser u mrtvački kovčeg cele franšize.

Šta je to toliko loše u trećem delu? Pa, ništa bitno. Sve što smo videli u Indiji i Kini je tu. Dvodimenzionalni platformer, sa akcentom na šunjanju, pentranju i tihom onesposobljavanju protivnika. Jedina osvežavajuća stvar je snajperska puška, koja kao novi gedžet omogućava uklanjanje protivnika sa veće distance. Glavni lik ima mnogo potencijala, ali je jednostavno ugušen iskarikiranim zapadnjačkim akcentom i nemaštovitim razvojem. Glavne zloće su boljševici, neposredno posle oktobarske revolucije, a vaš primarni cilj je otimanje artefakta (jel?) i spašavanje najmlađe princeze Romanovih. Dominantna boja je boja crvenog oktobra, a cela priča se odmotava uz obilato korišćenje templejta komunističkih propagandnih postera iz posleratnog perioda. Sa tehničke strane nema većih problema jer, kada tri puta pišete isti kod, većinu grešaka ste ispravili (naravno, mislimo na tehničke greške).

Suma sumarum, da ne stoji AC, ne bismo bili sigurni šta igramo. Stiče se utisak da su i u Ubisoftu shvatili šta su napravili pa su požurili da se što pre otarase balasta. Ali, igrači su zlopamtila i prilično urušeno poverenje neće biti lako povratiti.

Gospodo, ako hoćete i dalje da pravite AC igre, pravite ih tako da se igrači osećaju kao assassini, da osećaju da imaju cilj za koji se bore, da za njega vredi umreti. Nemojte nas trpati u kožu generičkih likova sa kojima ne možemo da se povežemo. Setite se Ecia, Altaira, Edvarda… Manite šuplje priče, dajte nam pravu priču. Ako se to desi, pozitivna reakcija neće izostati.

Autor: Borislav Lalović