REVIEW: Firewatch

This review is also available in English – Click here!

Pre nego što je vaš autor seo da igra Firewatch, pogledao je više nego dovaljno trejlera ove igre, što me je i zaintrigiralo da uzmem da je odigram. Ipak, i pored toga, sam početak igre me je dočekao sasvim nespremnog, u potpuno pozitivnom smislu, jer takav uvod u priču svakako nisam očekivao. Već sam ovaj uvod bio bi dovoljan da igri dam desetku (iako i nije imao puno dodira sa video igrom, koliko sa animiranim filmom) , ali ne smemo da dozvolimo da nas ponesu emocije i svaki utisak mora da prenoći.

Igramo u ulozi Henrija, muškarca u svojim kasnim 30-im, kome je potrebno da na neko vreme pobegne od života (iz razloga koje je najbolje da sami otkrijete u igri, radi adekvatnog iskustva), u čemu mu se kao idelna prilika ukazao sezonski letnji posao u nacionalnom parku Shoshone, u američkoj saveznoj državi Vajoming. Posao koji je uzeo je onaj iz naslova igre, dakle ima svoju kulu gde sedi i praktično dangubi, pritom pažljivo osmatrajući da li negde ima vatre/problema. Treba pomenuti da se cela igra odvija pred kraj 80-ih godina 20. veka, pa je u skladu sa tim i cela postavka u igri. Na tom poslu, jedino društvo druge žive osobe praviće mu glas kolegenice/šefice Dilajle, koja se nalazi u drugom bloku nacionalnog parka i čiju kulu možete da vidite u daljini. Henri će sa njom ćaskati, dobijati od nje povremeno zadatke, a vremenom se i zbližiti, pošto verujemo da ume da bude poprilično usamljeno na jednom takvom poslu.

Vrlo brzo će, kroz zadatke koje dobija, Henri nailaziti na sve čudnije i čudnije stvari, na koje neće imati odgovore, ali će imati puno novih pitanja i rastuću paranoju, pri kojoj ne pomaže ni njegova radio prijateljica, sklona alkoholizmu. Tako će se polako stvoriti misterija koja će biti glavni pokretački motiv Firewatcha i vaš cilj u igri. Ipak, ispod ove glavne priče, krije se bogat sloj drugih elemenata sa podjednako važnom težinom u igri. Firewatch je misterija, ali i ljubavna drama, lagana komedija, pa i dokumentarni program o nacionalom parku. Prosto nije moguće jednostavno kategorizovati „glavnu“ priču ove zanimljive igre, jer ako malo bolje pogledate nakon što završite igru, zapravo vrlo lako dolazite do zaključka da je cela glavna priča u stvari sporedna i obrnuto, usputna „pozadina“ je zapravo ono čime se igra zaista bavi. I u tome je igra sjajna, dvoje naših glavnih likova su neverovatno opipljive i žive osobe, njihovi obični, svakodnevni glasovi im leže potpuno prirodno (za šta pohvale idu odličnim glasovnim glumcima), a njihovi razgovori su glupavi i spontani, i ni u jednom trenutku ne odaju utisak skriptovanog teksta. Celu atmosferu dodatno upotpunjuje realno prenešen osećaj „hikinga“, kroz čitavu igru se stalno šećkamo po našem regionu i zaista imamo osećaj solidno pređene kilometraže.

Gejmplej ove igre je, očekivano, ono što popularno (ili pogrdno) nazivamo Walking Simulator. Zaista nema nikakvih ozbiljnih zagonetki ili zadataka, sve se svodi na odlazak od lokacije do lokacije i iščitavanja/slušanja dokaza na koje nailazimo. Autori igre su čak i šifre na svim zalihama stavili da budu 1234, a opet u duhu prirodne lenjosti glavne junakinje, kojoj su te šifre bile najlakše za pamćenje. Osim hodanja, ima i penjanja i spuštanja, što je urađeno uz pomoć planinarske opreme i dodatno prenosi osećaj teškog prirodnog terena koji treba da savladate. Kretanje kroz otvorena prostranstva nije previše teško, i brzo ćete pronalaziti, i zatim i zapamtiti, sve glavne rute u nacionalnom parku. Po gejmpleju, igra nas najviše podseća na Kholat, koji se takođe odvija u otvorenom planinskom prostoru, s tim što umesto nepraštajuće zime, ovde imamo vrelo leto. Baš kao i u Kholatu, i ovde se krećemo samo uz pomoć mape i kompasa, ali je ovde kretanje daleko olakšano, i autorima nije ni bio cilj da se zagubite, kao što nam se to tako često dešavalo u Kholatu.

Stavka kod koje nas je Firewatch oduvao jeste originalni vizuelni dizajn igre. Čini nam se da igra ima vrlo blag cel shading efekat, i to je čini da izgleda neverovatno lepo. Duge šetnje po prostranstvima Shoshone parka vam neće uopšte smetati, jer ćete imati više nego dovaljno vremena da uživate u detaljnoj i bogatoj šumi čija je toplina izuzetno ugodna oku. Osim toga, vidi se da se brinulo o detaljima koji čine svet verodostojnim. Na svakom koraku su ubačeni razni elementi čija je svrha da obogate i ožive svet u igri, i svaki od tih predmeta možete da analizirate, zadržite, prokomentarišete sa Dilajlom. Rekli bismo sad kakvi su sve detalji nama zapadali za oko, ali se plašimo da bi vam tako i “spojlovali” neke detalje, pa ćemo ih ostaviti vama da ih otkrivate.

Šta nam se nije svidelo kod igre? Igra nažalost ima dosta bagova od kojih neki mogu da budu poprilično frustrirajući, poput nasumičnog „zabadanja“ vašeg lika između dva kamena ili gubitka kontrola, odnosno odbijanja da reaguje na iste. Nervira malo i to što ne možete da odgovarate na radio poziv Dilajle kada gledate u mapu, a igra je takva da praktično stalno imate potrebe da držite mapu otvorenom, i isto tako stalno razgovarate preko radija, pa neprestano žongliranje između mape i radija ume da nervira. Za mnoge je jedno od glavnih razočarenja i završetak igre, ali ćemo tu kritiku uzeti sa rezervom jer je ipak u pitanju subjektivni doživljaj i vaše očekivanje od glavne priče u igri. Nažalost, ne možemo analizirati sa vama taj kraj, jer bi smo vam tako pokvarili uživanje u igri, ali možete potražiti po internetu analize priče u Firewatchu jednom kada pređete igru, pa da donesete neke svoje zaključke.

Da je Firewatch film napravljen 80-ih sa tim „toplog leta osamdeset i neke“ vajbom, garant bi dobio Oskara u bar nekoliko kategorija. Ipak, pošto je ovo 2016. godina i govorimo o video-igri, naša će se skala zaustaviti na, veoma visokoj, osmici. Ukoliko želite da uživate u nekoliko sati zanimljive misterije, životne drame i fenomenalnih predela, odvojite par sati za jedan vikend i odigrajte Firewatch. Verujemo da će stariji igrači više umeti da cene iskustvo koje igranje ove igre donosi, ne zbog toga što je nešto u njoj „oldskul“, već zbog ipak malo ozbiljnije note koju priča ove igre nosi.

Autor: Nikola Savić