Oculus je lansirao svoj Rift uređaj i time je virtuelna realnost postala dostupna najširem krugu korisnika. Naravno odmah smo hteli da probamo neku od igara koje su sada zvanično na Oculus store sajtu i prvo nam je šaka dopala simpatična puzzle igra Esper2.
Odmah pri ulasku u igru dobijate utisak trodimenzionalnosti i prostora koji vas okružuje, počev od samog logotipa kompanije i naziva igre pa nadalje. Sam meni je urađen kao kancelarija u kojoj se nalazite na početku i odatle birate opcije. Ovde treba naglasiti još jednu stvar – još uvek u domenu virtuelne realnosti nije baš najbolje rešeno kretanje karaktera u odnosu na okolinu i to dosta često može stvoriti mučninu ljudima koji nisu naviknuti na tako nešto. I zato je prvi talas igara za Oculus koncipiran tako da vi retko možete uopšte da pomerate svog karaktera u virtuelnom svetu – ili ste u kokpitu, ili ste za volanom automobila, ili ste kao u Esper2 zapravo u ulozi invalida koji je uvek u fotelji ili kolicima. Sam igrač se ne može kretati samostalno kroz prostor već samo gledati unaokolo ili se klikom prebacivati u sledeću prostoriju, recimo nešto kao avantura Myst ako se stariji igrači sećaju istog.
S druge strane sam osećaj u igri je vrlo realističan i zapanjujuće je koliko zapravo imate utisak da se nalazite u nekom virtuelnom svetu. Sama postavka igre jeste da ste vi talentovani čovek koji praktikuje telekinezu i na početku se nalazite u postrojenju za vežbanje nadarenih ljudi. Na početku morate da naučite kako da kontrolišete stvari, a stvari kontrolišete tako što ih pomerate pogledom! Dakle pogledate nešto, kliknete dugme da ga uhvatite i onda pomeranjem glave pomerate objekat u prostoru. Prvi put kad sam ovo uradio sam jedan objekat desetak minuta šetao po prostoru neverovatno se zabavljajući! Osim toga jedan analogni džojstik na kontroleru koristite da biste objekte pomerali po dubini, i još postoji samo upotreba za triger na zadnjoj strani, tako bacate objekte. Zanimljivo je da prvi put nisam pažljivo slušao kako se baca predmet pa sam počeo da pokušavam da ga bacim trzanjem glave. I uspeo sam, ali se to mom vratu nije baš svidelo. Dakle pažljivo slušajte instrukcije! Ali uopšteno gledano na sve kontrole se vrlo lako naviknete i onda kreće zabava. Pritom sve vreme vas prate instruktori koji gledaju preko kamera i daju vam naredbe ili uputsva. Koliko je utisak da ste zaista u igri realan pokazuje i komentar jednog kolege koji je rekao da mu je bilo istinski nelagodno što ga stalno prati neka kamera i neko gleda šta sve on radi.
Jedino što mi se nije svidelo jeste postojanje stolice/kolica na kojima se nalazite jer stvara nelagodan osećaj. O čemu se radi – stolica se u igri okreće kako vi okrećete glavu, a ja sam recimo fizički sedeo u skoro istoj kancelarijskoj stolici i ona se nije okretala na isti način kao i ova u igri što mi je stvaralo mučninu jer moj mozak nije mogao da shvati zašto se telo ne okreće iako mu oči govore da bi to trebalo da se desi. Dakle savet developerima – rešite se stolice, bolje je da nema ničega.
Igra se sastoji od zagonetki koje morate rešavati jednu za drugom kako bi napredovali. Same zagonetke nisu previše teške, ali su zabavne i dosta raznovrsne. Isto tako su i lokacije na kojima se nalazite dosta raznovrsne pa ćete shvatiti da nije isto pomerati predmete u kancelariji, ispod vode ili u bestežinskom stanju. S druge strane se ponekad ubacuju malo i akcioni elementi pa ćete morati da se branite od asteroida ili da okrećete rakete koje na vas lansira protivnik, naravno sve pogledom i telekinezom. Moram priznati da sam se baš lepo uživeo u dešavanja i da mi je prijalo menjanje ritma. Sama igra nije ni prekratka ni predugačka, ja sam je skoro u cugu završio za dva do tri sata igranja. Ono što sam takođe hteo da proverim jeste koliko dugo se mogu igrati na Oculusu a da mi ne pripadne muka ili da mi bude loše i odgovor je zaista sjajan – uopšte nisam imao nikakvih problema sve vreme igranja.
Sama igra ima i nekakvu pozadinsku priču ali ona realno nije toliko zabavna niti je bilo šta što bi vas držalo u neizvesnosti. Glavni motiv za nastavak igranja je pre svega zabava koja proizilazi iz šetanja predmeta unaokolo i rešavanja zagonetki. Prosto da ova igra nema komponentu virtuelne realnosti i uživanja koje iz toga proizilazi verovatno je ne bih preterano dugo igrao.
Grafički gledano igra je daleko od nečeg spektakularnog samim tim što identično izgleda i na mobilnoj platformi, ali je sasvim ok da prikaže ono šta treba. Treba naglasiti i dobru muziku, ali pre svega odličnu naraciju nekoliko glumaca koji vas dosta dobro usmeravaju šta treba raditi i pokušavaju da vam dočaraju priču i ambijent.
Svakako VR još uvek nije za sve igre i nije za svakoga ali igre kao što je Esper2 pokazuju pun potencijal ovog medija. Proćiće još dosta vremena dok ne budemo mogli da jurcamo u klasičnim FPS igrama, ali ja moram priznati da me je prvo značajnije iskustvo s virtuelnom realnošću prikovalo za stolicu sve dok nisam prešao igru. Doduše imajte u vidu da to može nekada biti malo i neprijatno, kada vam na primer uđe neko u kancelariju i vidi vas kako se sami sa sobom okrećete u stolici i kukate zašto neće neka loptica da vam upadne u neku korpu a da pritom nemate predstavu ni koliko ima sati, niti čujete, niti vidite bilo šta oko sebe. Doduše to je jedna dobra prilika da na primer potpuno izignorišete mobilni telefon ili poruke na instant messaging aplikacijama. Prosto kada ste ušli u virtuelni svet tu kontakt sa stvarnim svetom poprilično prestaje i to je ono što je divno ali i čega se mora paziti.
Autor: Miloš Hetlerović