REVIEW: Deponia Doomsday

This review is also available in English  – click here!

Rufuse, ti bezobrazna, samoživa bitango, nedostajao si mi! Mislimo da u istoriji video igara nije postojao ni jedan glavni junak do koga vam je toliko stalo, a istovremeno vam toliko ide na živce svojom sebičnošću, glupavim dosetkama i moronskim idejama. Bilo ih je, naravno, ali ni jedan nije kao Rufus!

Ukoliko kojim slučajem vam nije jasno o kom Rufusu pričamo, u pitanju je glavni junak serijala point&click avantura pod imenom Deponia, koji nam dolazi iz Daedalic Entertainmenta, legendarnih Nemaca koji su udahnuli novi život u svet ovog, pomalo zaboravljenog žanra. Prva Deponia se pojavila početkom 2012. godine, da bi je zatim pratili nastavci Chaos on Deponia i Goodbye Deponia. Činilo se da je priča zaokružena, i da je trilogija postala deo istorije, upisana u aleju velikana video igara. Al’ ne lezi vraže, eto nama i četvrtog dela igre, pod nazivom Deponia Doomsday.

Da li su to Rufus i ekipa nedostajali developerima iz Daedalic Entertainmenta, ili su im nedostajali zelenbaći koje im je serijal doneo, to možemo samo da spekulišemo, ali u svakom slučaju rezultat je da smo mi ovog marta po četvrti put zaronili u svet Deponije. Prvo što treba da kažemo je da svakog ko nije igrao prethodne delove treba odmah da uputimo na igranje prva 3 naslova, pre nego što i pomisli da igra Doomsday, jer mu jednostavno ništa neće biti jasno, pa ni neki detalji u ovom tekstu.

Nakon što se (veliki spoiler!) Goodbye Deponia završila tako što je Rufus, najveći samoživnik, žrtvujući sebe spasio sve ostale, činilo nam se da je saga o Rufusu došla kraju. Rufusa više nije bilo, a Deponia je spašena. Međutim, u Doomsday se Rufus budi saznajući da je sve ovo samo sanjao (da, sve 3 igre) i da se i dalje nalazi na Deponiji pokušavajući da smisli način da dopre do Elysiuma. Ovakav uvod je nama ostavio utisak pomalo lenjog pisanja zarad reboota franšize, ali šta je tu je. Stvar gde je pisanje još jednom potpuno pogodilo žicu jesu apsolutno vrhunske dosetke Rufusa i ekipe, retko koja igra me natera da se smejem na glas kao što to čini Deponia serijal. Svi znate šta kažu za nemački humor – nema ga. Pa onda zamislite kakav je to kvalitet u Deponiji kad su Nemci uspeli da „ubodu“ ovako bogovske momente. Cinizam, ironija i međusobno poprckivanje su of the charts. Čak i kad bi zanemarili sve ostalo, samo zbog ovoga bi mi bilo drago što su rešili da ožive serijal.

Gejmplej je standardan kao i u prethodnim naslovima, klasičan za p&c avanture. Čini nam se da ima dosta novih elemenata, i neke zagonetke i problemi koji su „globalni“ su sjajno dizajnirani i unose neke novine i promene u način rešavanja zagonetki. Već u prvom delu igre, čitava konfuzija sa putovanjem kroz vreme kako bi se rešile zagonetke je sjajna, i traži od igrača da dobro planira svoje akcije, kako se ne bi vrteo u krug. Ono što je loše u gejmpleju su neke pomalo nelogične zagonetke i forsirani, besmisleni zadaci, ali to možemo da prepišemo i samom svetu Deopnije , koji je potpuno otkačen (doslovno ogromna deponija), baš kao i njeni stanovnici.

Vizuelno, igra je stilski potpuno ista kao i prethodni naslovi u serijalu, a lokacije su i dalje dizajnirane savršeno i raznoliko, kreativnost je i dalje tu, i igra nas jako podseća na neke crtane filmove 80-ih koje smo voleli kao deca. Muzika u igri je pomalo reciklirana iz prethodnih delova, ali ima i po koje nove kompozicije. Batica sa gitarom koji nam peva u međuscenama je i dalje tu i melodije su mu još uvek „catchy“ , blesave i pevljive. Glasove svim likovima u igri daju stari glumci i opet su na vrhuncu zadatka, sjajno nose komične scene i dijaloge o kojima smo pisali gore.

Deponia Doomsday je obavezna za sve fanove Deponia serijala, igra je i dalje lepa, zabavna i smešna, uživaćete kao i u prethodnim delovima. Jedino se postavlja pitanje da li je zaista bio potreban novi deo igre? Jedna priča je bila zaokružena i ispričana, zašto se sada baviti nekromansijom i veštački produžavati franšizu?

Autor: Nikola Savić