REVIEW: Forced Showdown

This review is also available in English – Click here!

Jedna od većih kontroverzi u poslednje vreme je seckanje igara samo na single ili multiplayer. Ovu temu komentarišu razni kritičari, igrači i novinari i svi imaju neki stav bilo da je za ili protiv. Ja ću ostatak ovog teksta kukati koliko je ovoj igri neophodan multiplayer.

Forced Showdown nije najoriginalnija igra na svetu. Većina elemenata koja ova igra poseduje je već viđena. Twin-stick brawler sa jednostavnim kontrolama i kartaškim elementom je sve sem originalne ideje. Ali zašto ne mogu da prestanem da je igram? Doza humora sa grafikom koja liči na crtani film i konstantnom akcijom, ova igra može drži igrača i ne pušta ga…ali nema multiplayer.

Priča igre je da postoji galaktički turnir koji okuplja borce širom univerzuma da se brutalno biju protiv šampiona arena i njihovih potrošnih podanika. Priča sigurno nije novi Mass Effect, ali dobro uvodi igrača makar u razlog zašto bi klali sve što svetli crveno. Ceo “turnir” je praćen od strane AI komentatora zvanog C-SAR ili Cezar koji je duhovit i dovoljno dobro stvara atmosferu sportskog događaja. Moja primedba na istog je sto ne komentariše tokom mečeva kao na primer u igri MadWorld  i naravno, što nema multiplayer.

Od četiri heroja koji su dostupni za igru i koje morate otključati raznim questovima koji su ustvari achivmenti koje dobijate u igri, svaki od njih ima jednostavne mehanike koje mogu biti taktičke i komplikovanije u kombinaciji sa kartama o kojima će biti priče nešto kasnije. Heroji imaju osnovni napad, specijalni (levi i desni klik) i još dve magije koje se aktiviraju na E i R. Pored ovih kontrola, karte nude predmete koje možete aktivirati tokom partije i sastoje se od dodatnih saboraca, bombi itd. Prvi ponuđeni šampion, Squire of Light, je mešavina maga i paladina. Super je za početnike i da steknete osećaj za igru. Sledeći je četvororuki vanzemaljac koji svojim kandžama kida sve pred sobom. Treći šampion je strelac Stormbringer koji mi se nije nešto izuzetno dopao jer nije veoma originalan u odnosu na bilo kog drugog strelca u ovakvim igrama. Poslednji šampion, i moj definitivno omiljeni, je Volco. Ovaj vitez, stvoren od magme, sa svojim vatrenim čekićem krči sve što se mrda pred sobom. Preko odličnog osnovnog napada, do “spin-to-win” vrteške, teško da može da dosadi pogotovo u kombinaciji sa dobrim kartama. Iako su raznovrsni, četiri šampiona nije dovoljno za ovakvu igru…koja nema multiplayer.

Arene u kojima se borite su male ali detaljne. Većina se sastoji iz malih lavirinata u kojima se nalazi pregršt neprijatelja i vaš cilj je samo da pobijete sve. Oko arene lebde tribine na kojima sede gledaoci i stvara se ta sportska atmosfera, ali bi za nijansu veće arene ostavile bolji utisak. Svaka glavna arena mora da se oključa prelaskom dve manje koje imaju neki mutator ili modifikator. Na primer, borićete se u areni gde dobijate kartu više na početku ili gde dobijate tri mane po krugu ili počinjete svaku sa pola zdravlja i onda se lečite tako što koristite bilo koju kartu. Ovi modifikatori su zabavni i raznovrsni ali su i izazovni i teški. Prelaskom svake arene, skupljate poene koje, kad skupite dovoljno, trošite na permanentna pasivna poboljšanja vašeg šampiona koja mogu da budu povećanje zdravlja, dodatna mana u prvom krugu, povećanja štete koju radite itd. Svaki “turnir” se sastoji od osam arena gde se u poslednjoj borite protiv kraljice iste. U zavisnosti od šampionata (a ima ih tri) napadaće vas kraljice počevši od omalenih trolova u ogromnim mehaničkim grdosijama koje su slične onim koje koriste Orkovi iz Warhammer 40k univerzuma, do raznih elementala koji vas gađaju kamenjem i elementarnim nepogodama. U ovakvim situacijama se zahteva od igrača da se dobro kreće, izbegava magije i čeka savršen trenutak za napad i ovo se ogleda u multiplayeru koji igra nudi…a, da.

Kartaški sistem ove igre je sličan Hearthstone-u. Svaki šampion ima početni deck od 30 karata. Deck može da ima dve iste karte i svaka košta manu. Pošto svaka arena ima osam krugova, svaki krug dobijate po jednu manu. Arenu počinjete sa četiri karte koje možete da zamenite na početku samo prve arene i onda nek vam je RNGeesus u pomoći. Karte su ili pasivno poboljšanje vašeg karaktera ili karte koje možete da potrošite aktiviranjem. Prelaskom svake arene, izvlačite novu kartu i tako osam krugova. Zdravlje vašeg heroja se ne regeneriše posle svake arene već morate da vodite računa da li/ako će doći karta koja će da vas izleči ili ćete jednostavno morati da se oslonite na svoju veštinu izbegavanja neprijatelja i koristiti “udri I beži” taktiku. Kraljica u arena takodje ima svoj dek koji će koristiti protiv vas dok ne stignete do nje. Još jedan propust što nema multiplayera jer ova mehanika bi mogla da se iskoristi i da se igra kvazi Dungeon Keeper sa online igračima. Zamislite situaciju gde vi ulazite u arenu a drugi igrač igra kartu koja duplira sve neprijatelje ili vam ubacuje razne druge prepreke i tako vam remeti progres. Da ne spominjem co-op gde mogu dva igrača da čiste arenu dok druga dva igraju karte i tako ih sprečavaju da bi se na kraju, u poslednjoj areni, suočili dva na dva i odlučili pobednika. Jeste li zamislili? E pa toga, na žalost, nema i oseća se da baš fali.

Forced Showdown je igra kojoj ću se rado vraćati i želim da se poboljša u svim aspektima. Mislim da je razvojni tim napravio zanimljiv koncept, već viđen ali ispoliran. Grafika nije ništa posebno i dosta podseća na Torchlight i slične igre koje koriste “crtani film” grafiku. Animacije i efekti su odlični i povratna informacija udarca svakog šampiona se oseća čime nesvesno učite kako da se ponašate u raznim situacijama bilo da ćete ići glavom, u mom slučaju čekićem, ili ćete se strateški postaviti i koristiti zamke svake arene protiv neprijatelja. Karte dodaju dubinu igri i pretvaraju twin-stick shooter u igru gde morate da razmislite pre svake arene. Mislim da nisam spomenuo do sad, ali igri fali multiplayer i, ako ga implementiraju u budućnosti, ova igra će biti na mojoj Steam Favorites listi.

Autor: Igor Totić