REVIEW: The Town of Light

Kada sam se javio uredniku da pišem o igri Town of Light, nisam baš bio načisto šta da očekujem. Ovlaš prelaz preko igara koje bi mi skrenule pažnju u prošlom mesecu mi se kratko zadržao na ovoj igri. Dva-tri brza pogleda po slikama i trejleru su me lažno dovele do zaključka da je u pitanju još jedan generički horor sa već hiljadu puta viđenom postavkom u napuštenoj ludnici, tema koju viđamo praktično još od uspona horor filmova sredinom prošlog veka. Tako da se odmah razumemo – ovo nije horor igra. Jeste i te kako jeziva, uznemiravajuća, pa čak i strašna, ali nije horor. Kao što bi rekli autori ove igre, jedini horor koji ćete naći u ovoj igri je istina. Nema, dakle, natprirodnih sila, štrecalica, tenzije i drugih odlika horor žanra, niti igra želi da vas uplaši, već želi da vam ispriča priču.

Igru startujete pred kapijom napuštene psihijatrijske ustanove Voltera, u istoimenom italijanskom gradiću. Ovde je „posao cvetao“ sredinom 20. veka, sve do 1978. kada je ustanova zatvorena i objekat trajno napušten. Kroz oko ~3 sata igranja, pratite nesrećnu sudbinu štićenice ove ustanove, mlade devojke Rene, koja je sa 16 godina poslata ovde zbog različitih oblika devijantnog ponašanja. Napuštena Ospedale Psichiatrico di Volterra, kako je puno ime ove ustanove, izgleda veoma jezivo i, mada sam ubrzo po početku igranja shvatio da igra nije horor, tokom čitave igračke sesije nisam mogao da oteram od sebe osećaj pritajene napetosti, jer je lokacija prosto takva da svakog trenutka očekujete da vam iskoče napaćene duše pokojnih stanara ovog užasnog mesta. Kada sam završio sa igranjem igre, potražio sam lokaciju na internetu i mogu da vam kažem da je izuzetno verno prenesena u video igru i da ništa manje jezivo ne izgleda ni na slikama.

Pomenuo sam da je igra veoma kratka, potrebno vam je oko 3h da je pređete celu, ali i pored toga, igra je nekako preambiciozno uspela sebe da podeli na čak 16 poglavlja i to sa sve potpoglavljima. Praktično svaka stvar koju uradite u igri je novo poglavlje. Tokom vaše ture po ustanovi i okolnom kompleksu, vođeni samom Rene, koja je narator u igri, otkrivaćete šta se tu zbilo i kakva ju je sudbina zadesila. Klupko će se odmotavati flešbekovima, čitanjem pisama i medicinskih kartona, kao i uspomenama. U svega par sati stala je jedna neverovatna količina tuge, prošarana zlostavljanjem, silovanjem, fizičkim nasiljem, drogiranjem, zanemarivanjem, odbacivanjem, osudom i svim ostalim mračnim stvarima kroz koje niko ne zaslužuje da prolazi, a pogotovo ne jedno nevino žensko dete, koje je pritom naterano na samoosuđivanje, a kome je potrebna briga i ljubav.

Sve ovo ćemo u igri otkrivati poprilično linearno, Rene će vas voditi od sećanja do sećanja, od prostorije do prostorije i vi ćete slepo pratiti njena uputstva. Gejmpleja, očekivano, praktično nema, i par drugih stvari koje nisu puko koračanje, su tu ne kao elementi gejmpleja, nego kao elementi narativa. Pomalo smara što nema „brzog hodanja“ u igri, pa se stalno nepotrebno vučemo tamo-vamo po ustanovi, ali ok, to možda ide uz rezignirani ton u glasu Rene.

Kada smo kod njenog glasa, tokom celog igranja su nam se lomila koplja oko toga da li je dobar ili nije. Sa jedne strane, vidi se da se tu za glumce stezao kaiš, ali glas devojke koja oživljava Rene, iako jasno amaterski, nekako deluje kao da bi to zaista bio baš taj glas naivne devojčice koja je ceo život prošla u strahu i patnji. Ponizni, prosti glas zbunjene devojke koja samo želi da patnja prestane. Muzike u igri ima u „ključnim“ momentima i uglavnom su komponovane u skladu sa tematikom – setni tonovi koji i sami pričaju jednu tragediju. Što se grafike tiče, igra zaista izgleda prelepo, pogotovo eksterijeri: šuma, parkovi i proplanci u daljini su sjajni, kao i fasade ustanove, dok je enterijer nešto lošije odrađen, ali je takođe na nivou. Igra ima opasan problem sa seckanjem i lagovanjem iz čista mira, koji ni posle mesec dana od izlaska igre nije rešen, a koji zaista negativno utiče na kvalitet igranja. Postoje na internetu „štap i kanap“ rešenja za ovaj problem, ali se ipak nadamo da će LKA to što pre da reši. U nekim trenucima igra ume da izgleda neispolirano i zbrzano, ali joj to ne zameramo previše.

Nećete igrati ovu igru da biste se zabavili, i realno ne znam kako bih mogao da je kategorizujem, kojoj publici da je preporučim. Po mnogim standardima ova igra ne zaslužuje bogzna kakvu ocenu. Ali, ova me je igra odmah po njenom završetku naterala da provedem sate i sate u istraživanju i čitanju o psihohirurgiji , lobotomiji, šok terapiji i drugim mračnim stranicama medicinske nauke, o užasima koji su imali masovnu pojavu i popularnost samo par generacija pre ove naše. Saznao sam da je čovek koji je izmislio lobotomiju dobio Nobelovu nagradu 1949. godine upravo za primenu lobotomije. Danas sam dan završio bogatiji znanjem i informacijama o jednoj temi, a zar nije upravo to cilj umetnosti (što video igre jesu, ukoliko vam to još uvek nije jasno), da nas podstaknu, pokrenu na razmišljanje, istraživanje i izražavanje?

Autor: Nikola Savić