Snovi su česta inspiracija za video igre, ali se sami kao motiv u njima pojavljuju relativno retko. Razlog za tako nešto svakako leži u činjenici da je temelj samog medija postavljen na mogućnosti da se granice veoma lako brišu. Prosto, nema nikoga da predodređuje šta je to realnost.
Ipak, primeri postoje – svet snova je pozornica za sve što se odvija u legendarnoj Pyjamarami sa ZX Spectruma, pa zatim u Nintendovim čedima Super Mario Bros 2 i Zelda: Link’s Awakening, kao i u pojedinim delovima serijala Silent Hill, a sjajni DreamWeb ih koristi kao pogonsko gorivo za svoju radnju. Proteklih godina se pojavio i mršavi story-driven pokušaj Dream , a sigurno ih ima još. Malo ljudi zna za bizarno ostvarenje “LSD: Dream Emulator” sa prvog Playstationa, koji je na osnovu sopstvenog dnevnika snova, vođenog decenijama, Hiroko Nišikava razvio zajedno sa producentom, dizajnerom i kompozitorom Osamuom Satoom i tako stvorio pravi mali kult. Slika i zvuk kroz kratkotrajne sesije (do deset minuta) uvlače igrača u psihodeličan svet sa samo jednim zadatkom – da ga istražuju.
Namerno ili ne, početkom 2016. godine svet je dobio još jednu sličnu simulaciju snova – Devil Daggers. Ovog puta to nisu psihodelični snovi izazvani “sličicama”, niti su proizvod podsvesti italijanskog vodoinstalatera, pa ni zle mašine iz sveta najsličnijeg onom koji pamtimo iz Skotovog “Istrebljivača” – ovog puta je to jedan te isti san koji nas muči kada nas razvaljuje temperatura, san zbog kojog se iznova i iznova budimo znojavi, tražeći vazduh, svetlo i jasnu potvrdu da smo u stvarnom svetu. Problem sa ovim snom ili bolje reći morom je što postoji jaka želja da joj se iznova i iznova vraćamo. I estetika naslova je po priznanju autora razvijana imajući na umu sećanje na devedesete kroz grozničavi san. “To nam je dalo slobodu da igra izgleda onako kako se vi sećate ili zamišljate da su igre tada izgledale, a ne kako su zaista izgledale”, kažu iz razvojnog studija. Tako ćete se posle jednostavnog menija obreti na kružnoj ploči, sa pikselizovanom teksturom, okruženi potpunim mrakom. Pred vama će lebdeti bodež iz sveta koji ne poznaje anti aliasing, a taj bodež će biti vaše jedino sredstvo komunikacije sa 13 vrsta protivnika, na istoj toj veoma jasno ograničenoj ploči. I to je to. Ne postoji uvod, nemate ime, nema jasnog motiva, niti priče, ne postoji ništa što opterećuje samu esencijju igre. Sve je potpuno svedeno i destilisano.
Jasno je da se nalazite u nekoj ličnoj, skučenoj, mikro-verziji pakla, kao i da iz njega nema izlaza. Nema istraživanja, napredne interakcije, inventara, menjanja oružja, samo nagon za samoodržanjem, WASD, skok i pucanje – po ko izdrži duže. Vreme je vaš highscore. Ubrzo, okruženje će se pretopiti u đavolsku arenu, nesnosnu gužvu užasnih stvorenja i svojevrsno dete poligona iz originalnog Quakea i motiva iz ne preterano originalnog kataloga sa tetovažama kosturskih lobanja, raznoraznih kostura i pipaka.. I umrećete. Bez opomene, bez ikakvih upozorenja, pomoći radara ili skale sa životom koja bi vas opomenula da ste blizu smrti. Nešto će vas stići sa leđa posle desetak sekundi, dok mahnito jurcate u krug pokušavajući da u tom haosu precizno ispaljujete salvu bodeža i shvatite zašto ovo ne umire, a zašto se ona ljudska lobanja kreće ovako, a ona bivolja onako i šta su oni crveni kristali i da li bole ili ne. I umrećete opet. I opet. I opet… Ovo je takva igra – binarna – ili ste tu ili niste, beleži se samo vreme.
A onda ćete početi da učite. Razumećete zašto se Devil Daggers igra isključivo sa slušalicama, zašto se njen briljantan zvuk može komotno meriti sa AAA audio savršenstvom igrački nesavršenog “Star Wars Battlefronta” i šta znači svako klepetanje, skičanje, vrištanje ili struganje. Ubrzo ćete naučiti da prepoznajete svaki zvuk, da razaznate šta ga proizvodi, gde se nalazi i koliko je udaljeno od vas. Dok nogama upirete o pod i nesvesno povlačite celo telo unazad, Devil Daggers će vas uvlačiti sve više i više u svoj klaustrofobični, haotični pakao, koji će polako počinjati da ima sve više i više smisla. Čovek sa razjarenim psom na povocu – baš kao Melani iz “Devojčice sa svim poklonima” bićete i jedno i drugo – Devil Daggers će vas besno vući ka sebi, ali i gurati od sebe. Vući će vas ka sebi jer je u pitanju fantastična mešavina ideje koja stoji iza nekakvog twin-stick arena shootera i FPS izvedbe stare škole, ali i igra koja nije nerazumno teška, već vam daje sasvim dovoljno informacija da napredujete. Ipak, DD će vas i gurati od sebe jer je đavolski teška, ponekad frustrirajuća i, kada bi se potpuno raščlanila, suštinski neprijatna.
I grafika i zvuk su takvi da su na granici da izazivaju organsku reakciju, ali i to traje samo do nekog vremena. Suština je da posle nekoliko partija sve ili potpuno “kliknuti” ili neće uopšte. Ako klikne, sve bi trebalo da postane jasno – 20 sekundi će postati 30, 30 će postati 50, pa 80, a onda 120 i tako dalje. Ko može i voli da igra takve igre, a ko ne može, prepoznaće to veoma brzo. Devil Daggers je na samom rubu skupa onih “još samo jedna partija” igara i definitivno neće prijati svakome, ali ako vas ceo paket “odradi” kada mu date šansu – ugasite svetla, stavite slušalice i prepustite se paklu.
Autor: Pavle Zlatić
Devil Daggers
Za:
- Izazovno
- Grafika je sjajan omaž 90-im
- Briljantan zvuk
Protiv:
- Frustrirajuće
- Grafika je omaž 90-im
