REVIEW: Ashes of The Singularity

This review is also available in English – click here!

Bio sam više nego uzbuđen za ovaj naslov jer sam mislio da će da me opet udari po nostalgiji i vrati stare dane Supreme Commander-a. Igra je reklamirana kao DirectX12 igra koja će da pokaže sve sposobnosti koje DirectX12 nosi sa sobom. Ostao sam razočaran.

Ashes of the Singularity je smeštena u 2178 godinu gde je čovečanstvo doživelo vrhunac i krenulo „hrabro gde drugi nisu išli“. U jednom trenutku, njihov sopstveni AI se pobuni protiv njih i oni sada ratuju. I to je to, to je skoro cela priča. Ni malo mašte, ni malo originalnosti. Priča je dosadna i ispričana je kroz tekst koji samo iskoči u sred misije. Na primer, u jednoj misiji sam imao zadatak da se branim od talasa napada protivnika. Videvši da nisam bas najbolje organizovao odbranu, morao sam brzo da reagujem i uložim u stacionarne topove. U istom momentu mi se pojavio prozor gde prikazuju priču i otima mi kontrolu nad igrom dok ne pročitam ali nije pauziralo igru. I tako sam se ja našao u situaciji gde mi igra piše kako bi trebalo da pravim protiv-vazdušne topove, koji su već u izgradnji, dok ja gledam talase i talase protivnika koji mi prolaze kroz bazu kao topao nož kroz puter. U par misija, priča i zadaci su toliko bili dosadni i nemaštoviti da sam uhvatio sebe kako se borim protiv sna. Teksture mapa su generične i nezanimljive iako je igra reklamirana kao DirectX12 pilot.  Jedinice nemaju dušu niti se vizualno mnogo razlikuju jedna od druge. Selektovanje istih se odaziva robotskim, bezličnim zvukovima tako da nemate neki odnos sa njima i za većinu ne marite i šaljete u smrt, što u par navrata vam i igra kaže. Cela kampanja je ustvari tutorijal koji vas sprema za multiplayer i skirmish modove.

Ashes of the Singularity je RTS koji želi igrača da navede na strateške poteze i ekonomiju (macro) više nego na pažljivo upravljanje jedinicama (micro). U prevodu, štancao sam jedinice kao novine i slao ih u pravcu protivnika. Igra podržava ogroman broj jedinica na ekranu tako da neke bitke su se pretvorile u rejv žurku jer se ništa od lasera nije moglo videti. Veći broj jedinica možete da pretvorite u „armiju“ i onda kad pravite nove, automatski se dodaju istoj. Ali, takođe zadržavate staru dobru opciju pravljenja grupa. Armija će vam biti brza koliko i vaša najsporija jedinica što znači da morate da vodite računa kako organizujete armije kako bi sve jedinice bile efikasne.

Od građevina koje možete da pravite su standardna Fabrika, Oružarnica i ostale  već poznate u kojima pravite svoju armiju. Tri tipa građevina se, doduše, ističu a to su dve koje šalju nano robote da popravljaju vaše ili uništavaju protivnikove jedinice i Orbital Fabricator koji vam dozvoljava da unapredite neke stvari i jedinice kao i da teleportujete jedinice direktno sa Zemlje u bitku. To vršite preko posebnog resursa Quantum-a koji se generiše tokom partije. Pored Quantuma, skupljaćete metal i radioaktivnu materiju preko posebnih tačaka na mapi gde morate da napravite posebne kopače za iste.

Svetla tačka ove igre su skirmish i mutliplayer modovi. Sve što vas je kampanja naučila kroz agoniju od 11 misija, ovde morate da primenite kako biste preživeli. AI je nemilosrdan i ne znam da li vara ili je jednostavno dobro isprogramiran. Pravio mi je zasede, napadao sa boka, čekao moje prve poteze i analizirao. Više puta sam uradio „rage quit“ kad posle 10 minuta AI ima 200 jedinica dok sam ja jos u fazi izgradnje (git gud). Ali zadovoljstvo koje imate posle dobijene bitke može da se poredi sa istim kad pređete kraljicu u Dark Souls.

Ashes of the Singularity preporučujem samo igračima koji žele nešto nostalgično a pride i teško, a ostalim igračima preporučujem da uštede novac. Igra ne pruža ništa novo, ništa drugačije od drugih, već viđenih, RTS-ova u istom stilu. Oko ove igre se kroz razvoj digla velika prašina da bi se, kad je izašla, samo naglo spustila.

Autor: Igor Totić