REVIEW: Hyper Light Drifter

This review is also available in English – click here!

Retko koja igra ima taj kapacitet da svojom pojavom, inovatinovšću i kasnije svojim statusom izmeni igračku industriju u određenom pravcu i ostavi toliki trag i na igrače, i na programere, a i na izdavače istih. Takve igre se naravno pojavljuju tek par puta u deceniji, ali kada sada, 5 godina nakon njegovog izlaska, spomenete  fenomen zvani „Dark Souls“, vrlo će vam biti jasno u kom pravcu ide priča.

Svedoci smo najezde naslova, koje u celini ili nekom svom segmentu, pokušavaju da što više iskoriste pečat koje nose Souls igre i prigrabe i prilepe koji epitet i za sebe. Hyper Light Drifter nije prvi, a sigurno nije ni poslednji naslov koji se uhvatio u to kolo, pokušavajući da otkine za sebe deo kolača, i trudeći se da ga u jednom svom velikom segmentu strpaju u isti koš sa sagom o tamnim dušama. Sad se samo postavlja pitanje koliko je uspeo u tome.

Hyper Light Drifter (ili skraćeno Drifter), je 2D hack and slash igra. Ume ponekad uz njega da se provuče i  RPG tag, ali Drifter ima veze sa RPG-om koliko i prosečna Batman ili Assassin’s Creed igra. Dakle, ako se uhvatite u koštac sa njim, očekujte jedno veoma akciono iskustvo.

Ono što prvo pada u oči je izrazito specifičan grafički prikaz igre. Pixel art je danas postao standardna stvar, pogotovo za indie izdavače (mada se mora priznati da svašta spada u taj „art“ deo), a ova igra se iz petnih žila trudi da bude svoja u tom pogledu.  To radi tako što atmosferu gradi kroz post-apokaliptični metalik florescentni svet, koji na momente izgleda fenomenalno, a u nekim momentima izgleda kao da je odrađen čisto reda radi. Kvalitet prikaza veoma varira u zavisnosti od toga gde se trenutno nalazite i da li gledate u pejzaž na koji je obraćeno dosta pažnje, ili na pak, neki random hodnik sa 2 i po detalja. Muzička podloga koja prati sve to, iako solidnog kvaliteta (ako ste ljubitelj midi ambijentalne muzike), ume ponekad  da promaši temu i da se uopšte ne uklopi u dešavanja na ekranu.

Drifter je open world igra, u kojoj se, posle početnog linearnog nivoa, iz centralnog dela mape upućujete u svoju avanturu, bez ikakvih smernica ili ograničenja, u bilo kom pravcu koji želite. U toku svog putovanja, prolazićete kroz horde veoma teških neprijatelja, sa ponekad veoma udaljenim checkpointovima, da bi vas na kraju svake deonice sačekao boss te zone. Zvuči poznato? Pa red je bio da povežemo uvod i razradu ove recenzije. Nema veze, ništa to nije loše samo po sebi, čak naprotiv. Takav sistem je odličan za svakog igrača koji voli izazov i svakako je bolji nego osećaj koji nude igre koje čvrsto drže za ruku i ne daju nam da padnemo.

E sad, kad smo već kod padanja, ovde ćete padati, i to veoma često. Igra je veoma izazovna i na momente, može se reći čak i preterano naporna. Različite stvari utiče na faktor težine, a nažalost, na mnogo od tih stvari, igrač nema direktan uticaj. Prvo i osnovno, igra je lockovana u 30 fps-ova. Za jednu igru u kojoj je akcenat na refleksima i brzim reakcijama, to nikako nije pozitivna stavka. Razlika između života i smrti se često meri u milisekundama, a upravo zbog ograničenja engine-a u kojem je igra rađena, vaš trud će ponekad ostati nenagrađen.

Druga, isto tako veoma bitna stvar vezana za sam gameplay, je količina pikselastih objekata na ekranu u koje ćete udarati i zaglavljivati se.  Preprekice od trave, kutijica i ostalih raznoraznih džidabidža (koje ne znamo da definišemo poimence) će vam često zadavati dosta muka u kretanju. To i nije toliko strašno dok istražujete, ali kada se u sred frenetične borbe sa gomilom protivnika zakucate u cvet na zemlji, to prestaje da bude zanimljivo i postaje (vremenom) frustrirajuće.

Naravno, kada se na kraju nekako dogegate do kraja deonice, čeka vas obavezni boss fight.  I mora se priznati, osim par njih koji umeju da igraju nefer, taj segment igre Drifter radi sasvim solidno. Opet, i tu se vidi uticaj tamnih duša i malo je onih koji neće prepoznati Pursuera i njegove poteze dok se budu tukli na zapadu mape. Ali ono što sija punim sjajem, onaj veoma poznati osećaj zadovoljstva gde ja nagrada sama po sebi suvišna i gde je bitno samo da ste i dalje na nogama, je apsolutno tu. I upravo to će vas najviše vući da nastavite dalje.

Inače ko su ti bossovi, otkud oni tu i šta uopšte jedan Drifter radi i koja je njegova uloga u tom celom postapokaliptičnom svetu koji su (izgleda) preuzele mašine? Na ta pitanja, odgovor ne postoji. Priča je veoma oskudna, ispričana samo kroz uvodni filmic i par sličica koji vam neki NPC-evi „kažu“. Dalje, u igri ne postoji tekst, što dalje doprinosi ionako već pristojnoj količini konfuzije koju Drifter izaziva svojim (namernim) neobjašnjavanjem sveta. Ako na to dodate prilično oskudan i, pogotovo u početku, nejasan user interefejs, saberete sa (bez ikakve šale) najnetačnijom mapom u istoriji mapa u video igrama – polako ćete imati celokupnu sliku o samoj igri.  Stiče se utisak da je ono malo informacija o svetu tu samo reda radi, i da je sve ustvari podređeno istraživanju i borbi, gde uz pomenute mane, igra stvarno ume da zasija.

Teško je realno oceniti Driftera. Deluje kao neobrušeni dijamant koji je mogao mnogo više od onoga što stvarno nudi. Ume da zasija i u borbi i u atmosferi i u vizuelnom prikazu, ali isto tako ume da padne na istim tim mestima. Kada se na to doda pomenuta nejasna priča, užasna mapa ili ponekad previše udaljeni checkpointovi, jasno je da je igra sigurno mogla bolje.

Ako ste spremni da ignorišete nedostatke koje ovaj naslov očigledno ima, ako vam se igra nešto izazovno, teško, na momente frustrirajuće, ali sa onim dobro pozantim dark soul-ovskim osećajem i šmekom nagrade igrača, onda nema neke dileme. Jedino ostaje žal što sve ukazuje da je ovo mogla biti fantastična igra da joj se posvetilo još malo više vremena. Ko zna, možda ako izađe drugi deo, Drifter zasija punim sjajem.

Autor: Vladimir Pantelić