REVIEW: Fragments of Him

Danas igre više nisu samo medijum za puku zabavu. Možda to zvuči loše na prvu loptu, ali zapravo nije tako. Zahvaljujući developerima i njihovoj želji da nam prenesu svoje ideje, emocije, iskustva, imamo igre poput Journey, To the Moon, Dear Esther, Firewatch, Life is Strange i sl, koje ne moraju da budu isključivo koncipirane oko ubijanja hordi neprijatelja ili prevazilaženja arkadnih izazova. Zli jezici bi rekli da to zapravo i nisu igre, jer odstupaju od konvencija duboko uklesanih u kamenu i ponavljanih kao 10 zapovesti, koje se ne smeju menjati i preoblikovati. Delom su u pravu, jer ako igra zapravo nema izazov i gejmplej mehaniku koju igrač treba da nauči i usavrši kako bi uspešno prevazišao pomenuti izazov, onda zapravo nije igra, zar ne? Paaa, i dalje je igra, ali ne po davno zacrtanim aršinima

Ali moderne kompjuterske igre su mnogo više od toga, one predstavljaju interaktivnu art formu čije beskrajne mogućnosti izražavanja autori tek počinju da otkrivaju. Nešto poput filma pre 100 godina, od brze zabave za mase koja je oduševljeno gledala snimljene scene iz života ljudi i prestravljeno se saginjala u svojim sedištima kada bi njih naišao voz, do sedme umetnosti čije je nasleđe danas možda i uticajnije od knjiga, s obzirom na to da ljudi već odavno daleko lakše odluče da pogledaju film, nego li pročitaju knjigu…

Dame i gospodo, dragi gejmeri, upoznajte se sa Fragments of Him, melanholični “walking simulator” koji želi da nam predstavi priču o Vilu, tragično preminulom protagonisti preko osoba koje su ga volele i koje pokušavaju da pronađu način kako da se nose sa strašnim gubitkom.

Izvođenje igre se odvija iz prvog lica, poput FPS avantura. U ulozi ste nezavisnog posmatrača prisećanja najdražih, najtežih, kao i svakodnevnih trenutaka likova.  Trenutci su prepričani kroz unutrašnje dijaloge, od samog Vila pred tu kobnu saobraćajnu nesreću, njegove bivše devojke, dečka i njegove bake. Naizgled, možda će vam seksualno opredeljenje protagoniste kao i izbor osoba koji iz toga sledi zasmetati. S obzirom na današnji trend da igre moraju da promovišu seksualne manjine, a u ovom slučaju i sporazumni ljubavni trougao koji je nedugo trajao između osoba koje su ga volele, možda ćete i s pravom i prezirom u očima odbaciti ovu igru, ali nakon ove recenzije nadamo se blažoj i tolerantnijoj reakciji. Igra se takođe osvrće na pomenutu činjenicu i obrađuje je kroz jednog od glavnih likova na zanimljiv način, ali da vam ne bi otkrivali detalje, ostavićemo to na vama da otkrijete ako se rešite da je odigrate.

Kao što rekosmo, izvođenje igre se odvija kroz fragmente sećanja na lokacijama kao što su Vilov i Harijev stan na dan nesreće, kuća Vilove bake na Božić, razne lokacije u kampusu na kom su se Vil, Hari i Sara upoznali, stan nakon Vilove smrti i tako dalje. Lokacija zaista ima puno za jedan indie naslov, pa otud i odgovor na pitanje zašto je ova igra teška 8GB. Na tim lokacijama imaćete mogućnost interakcije sa pomenutim osobama i predmetima koji su naglašeni konturama raznih boja, za razliku od ostatka igre koja je pretežno obojena sivim tonovima, ali o tome nešto kasnije. Interakciju vršite kroz levi klik koji inicira delove unutrašnjeg dijaloga i animiranje likova u sceni, što suštinski pokreće naraciju i odmotava sećanje pred vašim očima. To bi otprilike bilo to, uz kretanje na “wasd” tastere, kroz igru ćete koristiti još jedno dugme za interakciju , odnosno levi klik – nije loše za jedan walking simulator, zar ne? Šalu na stranu, kroz ovu jednostavnu mehaniku, kliktanjem na predmete i osobe, sklapaćete fragmente u celinu i tako graditi sliku o Vilu, odnosno kako ga pamte osobe koje su ga volele.

Voice acting je zaista sjajan za jedan indie naslov, kao i muzička podloga koja zna da probudi emocije i možda neke teške uspomene kod igrača. Vizuelni dizajn ove igre je takođe vrlo upečatljiv i originalan. Kompletna igra je urađena u nijansama sive boje uz vešto korišćenje drugih boja koje su karakteristične za sepia fotografije, doprinoseći sveukupnoj melanholiji koju ova igra evocira… Zbog svih delova prezentacije koji su skladno uklopljeni u celinu, teško da ćete ravnodušno ispratiti unutrašnja preispitivanja, gorko kajanje nad greškama, teške izbore koji su napraviljeni ili pomirenje sa realnošću i katarzom koja ovu sivu i tmurnu igru ipak na kraju boji blagim optimizmom. Igra uspešno prenosi viziju i ideju autora na igrače, koji neće otići razočarani ili nezadovoljni.

Nažalost, postoji razlog zbog kog ćete biti vrlo nezadovoljni i razočarani, ako nakon ovog čitanja teksta potražite igru na Steamu gde se inače prodaje i shvatite da košta čitavih 20 evra. Ako tom iznenađenju pridodate i podatak da igra traje dva sata, zaključićete kao i mi da ipak treba sačekati ovu igru na (recimo letnjem) popustu, jer koliko god da je prezentacija igre skladna i priča melanholična, ipak je ne možemo okarakterisati kao remek delo koje vredi platiti po punoj ceni.

Autor: Aleksa Petronijević