REVIEW: Shadwen

Jedna od popularnijih premisa u kompjuterskim igrama je dati igraču kontrolu nad ubicom koji odskače od antagonističkog arhetipa. Videli smo to u igrama kao što su Assassin Creed i Hitman, a na toj premisi postavljena je i šunjalica Shadwen delo studija Frozenbyte koji se pre nekoliko godina proslavio fantastičnom igrom Trine.

Priča u Shadwenu vrti se oko istoimene gospođice koja uz pomoć kratkog mača, kuke za hvatanje i još nekoliko gedžeta u pratnji najnapornije devojčice bez roditelja, Lili, pokušava da ubije zlog, podlog, lošeg, ružnog i <ubaci pridev kojim se opisuje neko u lošem kontekstu> kralja koji je zbog svega navedenog, a i toga što je osvojio njihov grad, pobio voljene definitivno zaslužio da umre.

Uvodni nivo u igri prelazićete kao Lili i služi da vas igra upozna sa osnovnom mehanikom – dok se ne krećete, vreme stoji ostavljajući vam mogućnost da na miru isplanirate sledeći korak, vrlo sličnoj onoj u igri Superhot. U paru sa kukom koju ćete napraviti čim preuzmete kontrolu nad Shadwen ovo zvuči kao temelj za izvrsnu šunjalicu, a Shadwen bi to i bila da su developeri ispoštovali i ostale elemente.

Ispit na kome Shadwen pada je kompjuterska (ne)inteligencija kako protivnika kojih inače ima (čak!) dva različita tipa tako i najnapornije devojčice, činjenica koju ne mogu da naglasim dovoljno, Lili koja vas nažalost prati kroz svaki nivo. AI koji upravlja protivnicima je najblaže rečeno rudimentaran i svaki vojnik na koga budete naišli kretaće se po ustaljenim putanjama, gledaće u određenim pravcima i to sve po tačno utvrđenom redosledu bez ikakve promene. To dovodi do smešnih situacija gde ćete po nekoliko minuta provoditi krijući se u žbunovima i plastovima sena, sve vreme držeći taster za proticanje vremena dok ga ne ogulite, čekajući da se deseti, očigledno klonirani vojnik pošto je kopija prethodnih devet koje ste videli, mrdne ili okrene da biste mogli da ga zaobiđete ili pomazite sečivom po vratu. S druge strane, Lili će vam zadavati drugačije muke s obzirom na to da se ponaša isuviše nepredvidivo, a komanda kojom određujete da vas sačeka negde je više beskorisna nego korisna. Lili će, bez obzira na vaše „stay put and don’t move“ nasumično istrčavati na otvoreno pokušavajući da stigne do bale sena okružene vojnicima samo da bi se na pola puta predomislila i uputila na otvoreno. Frustrirajuće do granica besmisla, naročito kad se uzme u obzir da vam igra daje mogućnost da probate da je pređete bez da Lili vidi užas ubijanja ljudi, a vi veći deo vremena provodite noseći leševe do skrivenih mesta spamujući dugme za koje legenda kaže da čini da Lili čeka gde joj je i rečeno.

Drugi aspekt koji je više nego diskutabilnog kvaliteta je dizajn nivoa. Bez obzira na kuku za hvatanje i mogućnost da vreme stane što otvara opcije za fantastične manevre, nivoi su manje-više sastavljeni od dva seta koji se naizmenično ponavljaju. Deonice gde nema neprijatelja koje ćete pretrčavati bez muke pomešane sa deonicama prepunih neprijatelja koje treba ukloniti na ovaj ili onaj način. Još gore je što su delovi sa neprijateljima najčešće uski hodnici prepuni kutija, buradi i polica sa flašama koji isključivo služe da budu pomereni ili oboreni kao vid privlačenja pažnje neprijatelja i plastova sena i žbunova u kojima ćete čekati sa mačem u ruci.

Ipak, na trenutke Shadwen zna i da zablista što se najbolje vidi na nivoima koje ćete provesti više u vazduhu nego na zemlji koristeći do maksimuma kuku za hvatanje i stopiranje vremena dajući igri gušt odličnog akcionog filma. Ostaje nejasno zašto Shadwen nema više takvih momenata imajući u vidu da su to najinteresantniji momenti koje igra ima da ponudi. Kapu treba skinuti i pokušaju da se svet u igri učini živim koliko je god to moguće, pa ćete s vremena na vreme mukotrpna čekanja po budžacima prekraćivati slušajući vrlo zanimljive razgovore stražara.

Ponekad mislim da bi mi bilo lakše da je igra koju opisujem loša od početka do kraja umesto što, kao Shadwen, s vremena na vreme oduševi kvalitetom. Sve u svemu, ako uspete da se naterate da progutate bure žuči na kraju vas čeka kašika meda ili dve. Šteta, zaista.

Autor: Petar Vojinović