Frogwares iza sebe ima 14 godina iskustva pravljena igara o Šerloku Holmsu. Zaključno sa igrom o kojoj danas pišemo, u pitanju je ukupno 11 Šerlokovih avantura skovanih na računarima ovog studija. Igra je prošla kroz razne faze, od statičnih avantura u klasičnom p&c maniru, preko izdanja za mobilne telefone, pa sve do prethodne igre u ovom serijalu, Crimes and Punishments iz 2014. godine, koja je Šerloku udahnula svež, moderni duh i pristup gejmpleju. Našu recenziju igre Crimes and Punishments možete pročitati klikom na ovaj link.
Priča igre prati mlađeg Šerloka i Dr. Votsona, koju su ovde u svojim srednjim tridesetim. Šerlok ima problema da se poveže sa svojom usvojenom ćerkom, što će biti glavna nit koja će se provlačiti kroz celu igru, ali će fokus biti na nekoliko zasebnih slučajeva koje ćete rešavati. Čini se da se slučajevi progresivno skraćuju kako napreduje igra, što ostavlja utisak zbrzanosti. Ipak, slučajevi su uglavnom veoma zanimljivi i odlično napisani, svaki sa specifičnim šmekom i ni u jenom trenutku se nećete osećati kao da se ponavljate. Puno intrige i karakternih ličnosti, sve to začinjeno osvetom, majanskim proročanstvima, okultnim, velikim pljačkama, kockanjem… pravi detektivski koktel.
The Devil’s Daughter suštinski nastavlja u pravcu svog prethodnika i dalje se razilazi sa starim postulatima žanra, udaljavajući igru za korak više od logičke avanture ka akcionom elementu. Igra je u suštini svedenija i uprošćenija verzija svog prethodnika, ali to ne mora nužno da bude loša stvar, i mi nalazimo da to i nije. Jednostavno, vidi se da je ekipa iz Frogwares i dalje u fazi izgradnje novog identiteta njihove vizije modernog Šerloka, koji nije toliko mozgalica, koliko je više jedno interaktivno akciono i delimično i filmsko iskustvo.
U svojoj osnovi, gejmplej je praktično ostao isti kao i u Zločinima i Kaznama. Svi elementi su i dalje tu. Tu su Šerlokovo „šesto čulo“ ili kako god ga nazvali, kada Šerlok može da vidi stvari koje bi mu inače promakle, tu je „rekonstrukcija“ mod, kada pokušavate da sklopite sliku nekog događaja na osnovu prikupljenih informacija na licu mesta. Tu je ekran za dedukciju, gde spajate deliće slagalice na osnovu do tada prikupljenih informacija o slučaju i pokušavate da dođete do nekog (ili više) konačnih zaključaka. Tu je analiza ličnosti, kada sastavljate profil ljudi na osnovu par prvih informacija koje prikupite iz njihovog izgleda.
Sa druge strane, tu su i zabavni akcioni elementi koji igri daju živosti i filmski karakter. Kreću se od standardnih „klikni određeno dugme na vreme“, „balansiraj tastere“ i „pumpaj x“, do nekih pravih malih napetih scena, gde morate da mislite u hodu kako biste ih prešli. Posebno se izdvajaju delovi drugog slučaja koji su u klasičnom Indijana Džons stilu i koji su se nama veoma dopali. Tu su i zagonetke u prostoru i najčešće se tiču toga da pokušate dođete od tačke A do tačke B. Na kraju, tu je i gomila sitnih mini-igara čija je uloga da dodatno daju šmeka igri, ali bez pravog gejmplej značaja.
Dva su ključna problema kod gejmpleja; Prvi je da je jednostavno igra veoma laka, ni jedna od gore navedenih komponenti nije previše izazovna, a neke su bukvalno besmislene, poput obijanja koje nema nikakav izazov već je stavljanje pravih oblika u pravo polje, na nivou igračaka za razvoj deteta do treće godine. Jedini teži delovi igre su oni gde rešenje može proizvoljno da bude raznoliko, pa vas mrzi da se cimate i kliknete space(za preskakanje). Ipak, i pored lakoće i uprošćenosti gejmpleja, igra vam ni u jednom trenutku neće biti dosadna iz prostog razloga zato što je sjajno režirana i teče veoma glatko. Izuzetno je lako ući u ulogu Šerloka i sama ta fluidnost rešavanja problema vam stvara i gradi osećaj superiornosti jednog Šerloka Holmsa. Ipak, moramo da priznamo, iako nam je bilo veoma zabavno kroz ceo prolazak igre, falilo je više izazova i logičkih zavrzlama, jer na kraju krajeva, zato i igramo detektivske igre.
Drugi problem sa igrom je dedukcija i rešavanje slučajeva. Kroz svaki slučaj sakupljate informacije, kroz predmete, analize, ispitivanja i istraživanje, i onda na osnovu dokaza i činjenica izgradite zaključke. Zaključka uvek može biti nekoliko i svaki od njih ima dva moralna izbora. Problem ovde je što se na kraju uvek sve svodi na puko nagađanje jer svaki zaključak često izgleda potpuno realno i savršeno logično. Igri fali nekakav element krunskog dokaza, nešto što će nam upaliti lampicu i reći „da, taj je krivac“, umesto da koristimo intuiciju ili „Eci, peci, pec“.
Vizuelno igra jednostavno izgleda sjajno i u skladu sa najnovijim grafičkim standardima, uživanje je šetati po uskim i prljavim ulicama Londona 19. veka koje su pune svakodnevnog života ili gledati sve najsitnije detalje na licima ljudi koje ispitujemo. Posebno je za pohvalu sjajna optimizacija igre, pa ćete je bez problema igrati „kako dolikuje“ i na nešto starijim mašinama. I audio aspekt je bez premca, muzika je u svakom trenutku adekvatna (posebno napete teme u prikladnim trenucima), dok je glasovna gluma izuzetno profesionalno odrađena.
The Devil’s Daughter je jako zabavan naslov sa puno intrige, akcije i uzbudljivih momenata, ali ovo nije logička igra, iako igramo kao najpoznatiji detektiv svih vremena. Sa jedne strane, ovo omogućava da se priča odvija glatko, ali nas sa druge uskraćuje od pravih izazova i naprezanja vijuga. Ipak, ukoliko volite Šerloka Holmsa (i posebno ako su vam se sviđale filmske ekranizacije sa Robertom Daunijem Juniorom), nema sumnje da ćete provesti zabavnih ~11 sati uz ovaj naslov.
AUTOR: Nikola Savić
Sherlock Holmes: The Devil's Daughter
Za:
- Filmski doživljaj igranja
- Šarenolikost slučajeva
- Vrhunska glasovna gluma
Protiv:
- Uprošćena verzija prethodnog Šerloka
- Manjak stvarnog značaja dedukcije
- Previše laka za jednu detektivsku igru
