REVIEW: Inside

Zvuči prosto neverovatno, ali prošlo je 6 godina od izlaska jedne od igara koja je već sada uspela da uđe u stranice novije gejmerske istorije i  ostala upamćena kao jedna od najvećih i najkvalitetnijih iznenađenja koje su stigle na naše računare i konzole. Naravno, pričamo o Limbu, autorskom prvencu danske kompanije Playdead, koja se pratkično preko noći proslavila sa samo jednom, ali veoma vrednom igrom. Limbo je odisao atmosferičnim i unikatnim dizajnom, pa čak i sada posle dosta vremena, kada se rešite ponovo da ga odrigate, deluje toliko sveže, glatko i ispolirano, i prosto je pravo zadovoljstvo opet (ili možda i po prvi put) prolaziti kroz taj crno beli svet išaran sa milion nijansi sive (ne samo 50).

Da ne bi ostali zapamćeni kao one hit wonder, Danci su poslednjih godina vredno radili i u celom tom procesu nisu odustali od žanra koji ih je i proslavio. Činjenica je da poslednjih godina kvalitetni logički platofomeri i nisu nešto preterano zastupljeni na našim ekranima, tako da je novo čedo Playdead-ovaca dočekano sa ogromnim uzbuđenjem i velikim iščekivanjima. Svi unapred znamo da je u pitanju nesumnjivo dobar naslov – ali pitanje koje se nameće je – da li može da postane deo istorije i možda čak i nadmaši svog starijeg brata? Dame i gospodo, pred nama je Inside.

Hajde da počnemo od onih očiglednih stvari. Inside je 2D (tj. 2.5D) logički platfomer. Njegova sličnost sa duhovnim prethodnikom je prisutna u ogromnoj meri. Počev od stila izvođenja, preko zagonetki slične konstrukicje, identične kontrolne šeme, nivoa brutalnosti, pa sve do glavnog protagoniste, koji je i u ovom slučaju dečak, koji deluje kao da je u potrazi za nečim. Igra otvara svoju avatnuru bez reči teksta ili nekog detaljnijeg objašnjenja. Iako smo kod Limba imali sličan slučaj, developeri su nas u toj igri bar počastili sa tagline-om iz koga smo shvatili da smo ušli u limbo u potrazi za sestrom. Ovde nema čak ni toga. Sve informacije o svetu koje budete pokupili, biće isključivo vezane za vašu moć percepcije i pažnje sa kojom budete igrali igru. Ali Danci ne bi pokupili svu slavu koju jesu pokupili – da je to neka negativna stavka. Moć da se ispriča jedna priča, bez ijedne pisane reči ili audio zapisa kojima bi dodatno objasnili svet, je upravo to što izdvaja Playdead i stavlja ga iznad konkurencije.

Dakle, uposlite svoje oči i uši, i bićete instant uvučeni u jedan veoma čudan svet koji na početku izgleda kao nešto što je proizašlo iz Orvelove 1984-e. Ono što ćete shvatiti na prvu loptu je to da ste u koži dečaka koji beži od nekoga ili nečega. Na svom putu će morati da rešava zagonetke koje se apsolutno uklapaju u taj svet, i prakično nikada neće delovati da je neka zagonetka postavljena u svet tek reda radi, već će većinom izgledati kao logičan nastavak i potreban postupak da biste napredovali dalje kroz igru. Ne uvek, ali eto, u većini slučajeva. Njihova težina može biti predmet diskusije, jer je Playdead zamislio da igra ima dobar „flow“, što bi značilo da se u većini slučajeva nećete previše mučiti oko toga gde dalje i šta dalje. Odgovori će vam biti uglavnom na dohvat ruke i nećete morati dugo da se zadržavate na nekom ekranu lupajući glavom.

Iz svega toga proizilazi da je Inside veoma kratko iskustvo. Opet, to nije negativna stvar sama po sebi, ali pošto mnogi igrači vole da za svoj uložen novac dobiju dosta igrivog materijala, moramo da napomenemo i to. Ako ste neko ko voli da u igrama ostavi desetine sati i da istražuje svet u sledećih par nedelja, Inside vam neće pružiti to zadovoljstvo. Cena od 20 evra jeste tri puta manja nego ona vezana za AAA naslove, ali pošto igra traje svega 3-4 sata, pre kupovine razmislite i o toj stavci i o tome šta ustvari očekujete od neke igre.

Ono gde Inside stvarno blista je njegova vizuelna prezentacija. Grafički bogatija nego svoj prethodnik, igra se sa lakoćom poigrava sa prelamanjem senki, refleksijama vode ili celom fizikom sveta. Skoro svaki ekran koji budete videli imaće u sebi kvaliteta da od njega napravite dobar screenshot. Treba dodati ipak da neke stvari mogu delovati repetitivno, tako da nemojte da se iznenadite da kad vas posle hala sa ogromnim postrojenjima dočeka još jedna slična takva. Svakako bi malo veća raznovrsnost okoline bila u boljoj službi naracije same priče.

Kako budete napredovali kroz igru, neke stvari će vam postajati jasnije, a pošto nema nekog objašenjenja za mesto u kome se nalazite, nećete imati drugog izbora, nego da sami kreirate scenarije šta se to ustvari dogodilo sa svetom, ko je zapravo dečak koga vi vodite, i na kraju krajeva, kuda on ide i šta je njegov cilj. Tu dolazimo do još jedne diskutabilne stavke, a to je priča koju Inside želi da vam ispriča. Pošto je prosto nemoguće bez nekih većih spoilera objasniti šta se dešava, reći ćemo samo da vam se može desiti da ostanete kratkih rukava kada budete shvatili da je „to“ ustvari kraj. Naravno, Playdead je na tu kartu igrao i u prethodnoj igri, ali pošto ovde i svet i priča deluju opipljivije, oduševljenje ili razočaranje biće na većem nivou. Opet, sve zavisi od toga kako doživljavate gaming sam po sebi i koliko puta ste prošli i videli neke stvari kroz druge video igre. Kako god da okrenete, sa sigurnošću možemo da vam tvrdimo da nećete ostati ravnodušni kada budete videli ending credits.

Na kraju ostaje da kažemo da je Inside jedna stvarno zanimljiva, prelepa, turobna, atmosferična igra. Sve ostalo ćete morati da saznate sami. Od nas svakako dobija preporuke kao jedna od retkih kvalitetnih logičkih platformi u kojoj ćete sigurno uživati u skoro svakom pogledu. Krajnju ocenu i konačnu presudu bi ipak trebalo da donese sam igrač koji i doživljava to putovanje, te ostaje na vama da na kraju zaključite da li je Inside stvarno uspeo da nadmaši svog velikog brata, bilo po pitanju atmosfere, zagonetki ili priče, a pogotovo emocije koju igra treba da izazove u vama. Zašto emocije? Zato što sva prava umetnička dela izazivaju emociju u nama. Pitanje je samo – da li je Inside stvarno umetnost u svetu igara? Vreme će reći.

Autor: Vladimir Pantelić

Ocena: 8.5/10