Kopiranje neke igre ili besomučno štancovanje igara proslavljenog žanra, često zvuče kao loša ideja. Međutim, to pravilo kao da preskače slučaj kada su u pitanju “metroidvania” klonovi, avanturističke platforme zasnovane na mehanici legendarnih Castlevania i Metroid naslova, koji su izrodili svoj kultni podžanr. Gotovo da ne postoji neka loša metroidvania igra. Postoji samo dobra ili manje dobra metroidvania. Stoga, budite sigurni da Song of the Deep, najnoviji naslov ovog žanra, spada u jednu od ove dve kategorije.
Priča prati devojčicu Merin, koja živi sa ocem u maloj ribarskoj kolibi. Iako žive siromašnim životom, nije im nedostajalo sreće, sve dok se jednog dana njen otac nije vratio sa puta. Odlučna u svojoj nameri da ga pronađe, Merin na brzaka gradi malenu podmornicu i kreće u potragu za svojim ocem. Ovde je prisutna ona otrcana i maštovita vibracija, kakvu je na primer posedovala Heart of Darkness igra, klasik u kom dečak ide u potragu za svojim psom u lično napravljenoj letelici. Ali, za razliku od tog naslova, ova priča sebe shvata ozbiljnije i pristupa igraču s dobro naglašenom i odmerenom naracijom, koja ipak stremi ka malo višem nivou od onog koji može da postigne.
Za razliku od klasičnih platformi, ovde ćete sve vreme provesti pod vodom, gde se mehanika igre svodi na kretanje kroz dubine okeana. Malo je igara koje su ovaj način kretanja rešile na dobar način. Možemo slobodno reći da je u ovoj igri dosta truda uloženo u realizaciju ovakvog izvođenja, koje iako nesavršeno, uglavnom dobro funkcioniše. Većina igrača nesumnjivo će naleteti na poteškoće koje se tiču preciznog manevarisanja malom podmornicom, zbog kojih će mnoge deonice morati da pokušavaju ispočetka. Ali u slučaju da dobro ovladate komandama, postoje šanse da ćete i uživati u ovom načinu igranja, te da će vas nesavršenost upravljačkog sistema još više udubiti u svet gde jedna devojčica stremi ka morskom dnu u podmornici koju je lično napravila. Ni njoj sigurno nije bilo lako da upravlja njom, zar ne?
Ono što iznenađuje možda više od svega jeste to da su ovu igru pravili ljudi iz Insomniac Games-a, proslavljenog razvojnog studija, a da i pored toga – igra deluje kao neki indie naslov. Nivoi i protivnici su veoma živopisni i raznoliki, pa i detaljni, ali nećete moći da se otrgnete utisku da igrate naslov inspirisan nekom hidden objects igrom. Zapravo ceo umetnički stil podseća na neki “hopa” naslov, tako da igra, koliko god bude pokušavala da vas oduševi svojim dubokim i raskošnim prostranstvima, verovatno neće uspeti u tome. Osim, možda, ako niste žensko. Bez uvrede dame moje, ali vi ipak imate istančanije oči za lepote hidden objects indie naslova.
Šalu na stranu, ceo metroidvania način izvođenja bez sumnje će vas terati da istražujete sve više i više. Dobijanje novog naoružanja i sposobnosti kojima otvarate nove putanje i tajne, nikada nije bilo dosadno. Štaviše, igra će dobrim delom delovati toliko lako da ćete sigurno misliti da ste prirodni talenat za metroidvanie i to će vas vući još dalje u istraživanju. Da ne pominjemo tačke za čuvanje igre na svakom koraku. U jednom trenutku, zagonetke će postati kompleksnije, a njihovo rešavanje usled nezgrapne mehanike kretanja još teže, pa ćete verovatno biti iznenađeni. Ali kako će samo finale igre do tada verovatno biti tik iza ćoška, još koji sat dalje i bićete na kraju.
Objektivno oceniti ovaj naslov, nije lako. Grafički igra deluje prosečno na prvi pogled, dok ćete njen vizuelni stil već na drugi mnogo više zavoleti. Kad na treći budete uvideli i grafičku detaljnost, sigurno ćete je i lepše doživeti, ali vrativši se na prvi korak opet ćete misliti da igra izgleda… prosečno prelepo. Sa strane gejmpleja, kretanje jeste sirovo ali kada ga uvežbate, možda ćete se osetiti kao virtuoz na gejmpedu. Virtuoz koji opet mora da prizna da su komande mogle biti i malo bolje. I ceo ovaj konfuzni i prelepi haos, pratiće kvalitetna muzika koja će ključne scene načiniti samo još više epskim, a svaki nasumični grafički bag još smešnijim. Takoreći, Sizifov je posao biti objektivan sa ovom igrom.
Mada, kada stavimo sve karte na sto, ako date ovoj igri šansu i ako se malo bolje pronađete u njenom kontrolisanju, sigurno ćete se zalepiti za ekran sve dok je ne pređete. Neće biti lako uvideti sav njen potencijal, ali ako zagledate samo malo dublje, samo malo više, otkrićete da se na dubinama okeana ne kriju samo fantastična stvorenja i lokacije. Kriju se i zarazni razlozi igranja i onaj osećaj dostignuća kada prevaziđemo neku prepreku. A priznaćete, to je baš onaj glavni razlog zbog kog volimo video igre. Song of the deep je neDObrušeni dijamant, koji ipak treba ceniti malo više no što deluje na površini.
Autor: Milan Živković
Ocena: 7.5/10
