Ako vam se vremenski razmak od 7 godina između dve poslednje Star Ocean (SO) igre učinio kao izuzetno dug, pitanje je kako ćete reagovati na sitnicu da je prva SO igra izašla sada već pradavne 1996. godine. Nakon toga su usledile još tri igre, tako da trenutno brojimo četiri naslova u serijalu. Ala vreme leti! SO franšiza oduvek je bila poznata po svom uspešnom spajanju epske i naučne fantastike, ali i po borbenom sistemu, kvalitetnoj narativnoj strukturi i zanimljivim likovima. Ukratko – pravi predstavnik jRPG žanra! Takođe, SO važi za jednog od retkih uspešnih takmaca nadaleko poznatijoj Final Fantasy franšizi.
Pred nama se ovoga puta nalazi peta igra u serijalu, dugo očekivana, još duže priželjkivana, konačno je leta gospodnjeg 2016. godine ugledala svetlost dana, i sada nam preostaje da vidimo da li je, i u kojoj meri, uspela da opravda ime koje nosi i serijal kome pripada.
Radnja je smeštena u periodu između druge i treće igre, ali nije povezana sa prethodnim igrama, tako da ukoliko se prvi put susrećete sa serijalom, neće biti prepreka da je probate i odigrate. Od prvog kadra uočićete nešto neobično – igra nema nikakav intro, prolog ili nešto tome slično, već kratak tutorijal vezan za borbu, u kome ćete upoznati našeg glavnog protagonistu Fidel Camuze-a, i to je to. Nakon tutorijala, saznajete da vašem malom “mistu” preti napad okolnih plemena, moraćete brzo da organizujete odbranu i potražite pomoć okolnih gradova kako biste spasili šta se spasiti može. Tokom vaših putešestvija prisustvovaćete i padu svemirskog broda, a ono što pronalazite na njemu, uvući će naše junake u događaje i vihore intergalaktičkog rata, o kojima nikada nisu ni sanjali. Ovako predočeno zvuči kranje interesantno, ali u praksi, nažalost, to izgleda drastično drugačije.
Krenimo redom.
Grafički igra izgleda veoma skromno. Izuzetak su par lokacija, ali gledajući kompletnu igru, daleko je to ispod proseka za današnje standarde. Level dizajn je potpuno podbacio. Igra pokušava da se predstavi kao neki polu-otvoreni svet, ograničen na zonu u kojoj se nalazite, ali ako uzmemo u obzir da većina lokacija, iako pristojne veličine, zvrje prazne, sa jako malo NPC-jeva sa kojima je interakcija moguća i protivnicima koji se konstantno respawn-uju na identičnim mestima, kao i činjenicu da u prvih par sati ima backtracking-a koliko ga nema u nekim celim igrama, dolazimo do zaključka da je ovo ipak moglo daleko, daleko bolje. Na listu očajnih dizajnerskih rešenja treba dodati “maštovitu” odluku da se pristup nekim delovima mape ograniči napretkom u priči, što samo po sebi nije loše, ali kada ispred vas stoji ogromni nevidljivi zid i znak STOP!, zapitate se da li je to moglo kudikamo bolje i “imerzivnije” odraditi.
Jedno od “interesantnijih” dizajnerskih rešenja je odluka da se odustane od bilo kakvog vida međuscena. Da, dobro ste pročitali, igra nema međuscena! Umesto toga, prelazimo u poseban “mod”, nalazite se u krugu, oivičenom crvenom bojom, možete se šetkati u njemu, pozirati, ali iz njega izaći nećete dok se trenutna dešavanja ne odigraju. E sad, nije to loše samo po sebi, samo ako se uradi kako treba, što ovde nije slučaj. Vi, zapravo, osim u par retkih situacija (i to sa par likova), skoro kroz celu igru bivate lišeni facijalnih ekspresija likova koje vodite. Čak nemate ni najjasniju predstavu kako oni izgledaju, imaju li emocije, osećaju li nešto, jer ih većinu vremena usled nedostatka opcija zumiranja nećete ni videti izbliza, a kamoli se saživeti sa njima, što u kombinaciji sa osrednjom glasovnom glumom čini glavne protagoniste gomilom nezanimljivih, klišeiziranih likova koje ćete veoma brzo i veoma lako zaboraviti. Ni sama igra se ne trudi da vam objasni njihove motive, osobine i lične priče; zašto su tu, zašto vam pomažu, apsolutno ništa ne znate o njima. Nešto što bi nekoliko pristojnih cutscene-a nadoknadilo. Kao šlag na tortu ide i saznanje da nakon svake pogibije, a naročito pred boss borbe, pojedine scene gledaćete iznova i iznova i iznova i iznova, jer ih ne možete preskočiti nikako.
Još jedna od inovacija, namenjena boljem upoznavanju glavnih protagonista, jeste svojevrsni time out mod. Da pojasnimo – napredovanjem kroz priču, otvarate opciju da u nekom naseljenom mestu odete do oznake na mapi koja neodoljivo podseća na sudijsku pištaljku, nakon čega će se vaša ekipa raštrkati po gradu, biva označena balončićem iz stripova, i vi im prilazite da u neobaveznom ćaskanju saznate nešto o njima. Osim što, zapravo, ne saznajete ništa, jer su ti razgovori o nekim nebitnim stvarima i ne otkrivaju ama baš ništa, osim što podižu nivo prijateljstva i lojalnosti između Fidela i ostatka tima (nismo ustanovili čemu to doprinosi).
Jedna od pozitivnijih stvari u ovoj igri (da, da, ima i toga) jeste solidan, naravno ne bez mana, borbeni sistem. Real-time borbe, sa opcijom mikromenadžmenta pre i u toku same borbe, pružiće vam pristojan izazov i zabavu. Biće nekoliko veoma teških okršaja koji zahtevaju taktički pristup i dosta planiranja, tako da u tom segmentu SO stoji dosta dobro. Jedine zamerke na borbu idu na kameru koja ponekad zna da više odmogne nego pomogne, kao i činjenicu da ćete u jednom momentu imati sedam članova u timu, koje možete rotirati vrlo brzo i izvoditi raznorazne kombinacije, što dovodi do opšteg haosa na ekranu i pravu eksploziju boja, pa u nekim okršajima nećete znati “ko kosi, ko vodu nosi”. Tu su i deonice gde će igra slati na vas horde neprijatelja, i nekada će ih biti veoma, veoma puno, što može biti zamorno. Na sreću, takvih situacija nema mnogo. Borbama se stiče iskustvo neophodno za levelovanje likova, kao i komponente za krafting, lečenje i bolja oprema. Svaki od likova se uči unikatnim potezima, ima svoje specijalizacije, a može im se dodeliti i određena uloga u timu, koja se može menjati po potrebi, s tim što treba napomenuti da istu ulogu ne može imati više likova, nego samo jedan, dakle mora se povesti računa ko će imati koje zaduženje, kao i šta mu najviše odgovara.
Dodajmo svemu tome da iako igramo “zvezdani okean”, malo više svemira videćemo tek u poslednjoj trećini igre, što je, imajući u vidu i prethodnike, skandalozno malo. Slika koju ćete imati nakon ove igre nije nimalo pozitivna i naklonjena hvalospevima. Koliko se lutalo u kampanji i samoj priči pokazuje i poražavajući podatak da SO traje tek nešto preko 20-ak časova, i to na mišiće. Priča je sklepana i prekrajana ko zna koliko puta, sa zbrzanim završetkom koji verovatno mnoge neće zadovoljiti. Pored glavne priče, tu su i sporedni kvestovi koji su u maniru najgoreg MMO-a: ubij toliko i toliko ovoga, skupi nekoliko tuceta onoga, najobičnijih FedEx zadataka… Ima ih poprilično, ali zaista nema ni najmanjeg razloga da se juri rešavanje svakog od njih, jer osim iskustvenih poena i opreme, ne obogaćuju priču ni za jedan promil.
Igrajući SO:IAF, ostaje neki utisak da su izdavači razmišljali: “Šta nam je sve ovo trebalo, ali ‘ajde, kad smo već započeli da privedemo kraju i izdamo igru pa šta bude…”. Toliko toga započetog, a nedovršenog, nabacanog sa svih strana, priča koja postaje kliše i to veoma loš, isprazni i nezanimljivi likovi, poslaće ovu igru u ponor osrednjih i zaboravljenih naslova koji su imali potencijala, ali usled nedostatka inspiracije ili možda preambicioznosti, završiće tek kao mediokriteti namenjeni samo okorelim fanovima. Fanovi SO igara mogu odigrati ovu igru, ni slučajno po punoj ceni, samo na nekom popustu je vredi uzeti. Ostali, slobodno preskočite. Nažalost.
Autor: Dejan Stojilović
Ocena: 5.5/10
