Nije dovoljno da vam neko prebije nogu pa da budete Vuk Karadžić. To tako ne funkcioniše. Nažalost, dizajneri igara i dalje ne kapiraju da nije dovoljno da naprave igru sa “pikseliziranom grafikom” i da ona bude kul i retro. To tako jednostavno ne funkcioniše. Postoje igre koje su izgradile svoj kult na pikselizovanom izgledu, ali to su giganti kao što je Hotline Miami, koji je samim svojim nastankom retro. I bilo koje poboljšanje grafike u nastavcima vodilo bi u njegovu propast. Ako vam neko kaže da takav grafički pristup budi nostalgiju kod igrača, odmah možemo da vam kažemo da vas laže. Prvo, mlađi igrači su u najboljem slučaju bili bebe u vreme kada su igre tako izledale. Drugo, stariji igrači će da “pristave” stare igre ako su željni nostalgije i posle pola sata će da se vrate na 60FPS multiplayer okršaj u Overwatchu ili WoT-u, ili će da hvataju umetničke fotke u Skyrim-u. Poruka je jasna: prekinite više da igrate na “retro” kartu, bilo je zanimljivo par puta, ali sada je dosta…Jeez!
Igre smeštene na rusko/sovjetsko geografsko područje i nisu baš toliko česte, ali su gotovo po pravilu uvek prilično dobre i zanimljive. Tu pre svega mislimo na Metro i Stalker serijal. Očigledno je da je izolacija iza gvozdene zavese stvorila svojevrsni tabu koji okružuje sve sfere društva u SSSR-u a kasnije i u Rusiji. Priče nikad nisu dosadne i uvek su veoma intrigantne sa veoma jakom društveno-socijalnom “moralnom” porukom. Ni ova igra nije izuzetak.
Radnja je smeštena u alternativni SSSR, priča se fokusira na grupu uličnih boraca u zatvoru koji moraju da se izbore sa korumpiranim zatvorskim autoritativnim aparatom, a uz to da pokušaju da se skinu sa jezive droge koja ih naizgled čini moćnijim, ali u stvari ih lagano preuzima iznutra.
Gameplay je kao kod starih brawlera tipa Double Dragon i njemu sličnih. Vodite svog borca i u Co-Op modu sa maksimalno 4 igrača čistite nivoe od talasa neprijatelja, a sve se završava super-sjajnim boss borbama koje su prava zvezda ove igre. Dizajneri nisu prezali ni od čega. Tako odmah možemo reći da igra nije za mlađe od 18 godina, jer itekako insistira na konstantnoj konzumaciji droga i otvoreno prikazuje krvave scene od kojih se želudac pomera, a sve uz dodatak S&M i drugih seksualno obojenih tematika koje nisu common thing u životu “običnog gamera”. U principu to koketiranje sa tabu temama je najbolja stvar u igri, rame uz rame sa borbama. Iako se ponekad čini da nas prenaglašeno bombarduje šokantnim detaljima sovjetskog zatvorskog života, to je nešto što možemo da oprostimo igri koja toliko dobro prenosi atmosferu uličnih makljaža. Polomite nekom nogu udarcem u koleno, udarite ga laktom u bradu, koristite prljave trikove ili mu jednostavno otvorite lobanju bejzbol palicom. Brutalnost koja je prikazana je toliko dobro odrađena i toliko verno prenesena da ovo nećete moći da igrate duže vremena, a da ne osetite nelagodnost i poželite da odgledate neki nevini crtać, čisto da mozak vratite u normalu.
Uzevši u obzir i to da od igre ovog tipa očekujemo repetitivnost ali dobijemo u stvari mudar level dizajn koji ne dozvoljava repetitivnost, stiče se utisak da je ovo igra za desetku. Ali…
Kriva težine se posle par nivoa eksponencijalno uzdiže što kao posledicu ima veoma sporo napredovanje, koje kako igra odmiče postaje sve više frustrirajuće i prilično ubija doživljaj. Kada se sve sabere i oduzme, dobijamo nešto što svakako treba probati, pogotovo ako ste poštovalac tabačina, ali ništa više od toga. Ovo nije igra o kojoj će se nadugo i naširoko pričati, zato potrošite par sati na nju, a posle je elegantno zaboravite. More “tek nadprosečnosti” je ogromno i Mother Russia se idealno utapa u njega.
Autor: Borislav Lalović
Mother Russia Bleeds
Za:
- Sistem borbe
- Koketiranje sa tabu temama
- Jednostavan i robustan gameplay
Protiv:
- Pikseli – again?
- Eksponencijalni rast težine
