Kada su ICO i Shadow of the Colossus na PlayStation 2 konzoli ušli u istoriju kao sinonim umetnosti u industriji video igara, svi smo bili sigurni da nas naredna igra iz istog studija očekuje veoma brzo. Iako su najave za projekat Trico stigle ubrzo potom, niko nije mogao da pretpostavi u kakav tragični pohod će se razvoj ove igre pretvoriti. Mnoga odlaganja, napuštanje razvojnog tima i najavljen prelazak na PlayStation 4 platformu, naterali su nas da pomislimo da igri nije suđeno da bude objavljena. Ali uprkos svemu ovome, u periodu kao i sličnom sudbinom nošen Final Fantasy 15, The Last Guardian je uspeo da se otrgne neodređenom razvoju i bude objavljen.
Kao veliki ljubitelj prva dva naslova, proživevši iskustvo koje ova igra nosi, osećam neukrotivu želju da smesta ukažem na sve njene nedostatke. Na sve ono što je dug razvoj popločan poteškoćama naneo jednoj prelepo začetoj ideji dostojnoj svojih prethodnika. Zato bez dlake na jeziku, dopustite da vam kažem par reči o…
Kontrolama. Ono od čega su patile i prethodne dve igre, bile su krute kontrole koje su često pružale osećaj kao da pecate, više no da kontrolišete kretanje karaktera. Nešto na čemu se moglo mnogo više poraditi, ostalo je prisutno i ovde. Vaš lik će besomučno trčati ili se usporeno šunjati. Nedostatak zlatne sredine učiniće da se, sve dok se u potpunosti ne naviknete na kontrole, rastrčite po ekranu kao pijani pauk. Dobro, ovo nije sprečilo ni prethodne igre da se smatraju remek-delima, zašto bi ovde smetalo?
Možda zbog kamere? Kamere koja se zaglavljuje u svemu na šta naleti, a pokreće se podjednako neartikulisano kao i glavni karakter. Uz to, svako njeno resetovanje koje se može odigrati i desetinu puta u sekundi, deluje kao video editovanje nekog popularnog YouTubera, zato pazite da ne padnete u nesvest. Dakle, kontrole i kamera će se svađati gotovo sve vreme, ali dobro, pa i ovo je bilo prisutno u prethodna dva remek-dela, ali šta je sa frejmrejtom?
Koji je povremeno i gori od očajnog. Prelazak na PlayStation 4 platformu očito je otežao optimizaciju. Iako će većinu vremena igra raditi sasvim solidno, na momente će padati i na odokativnih 5 frejmova po sekundi, što će učiniti da pomislite da se ne igrate na jednoj od vodećih konzola ove generacije već na tetkinom laptopu iz 2012. godine. Ali zašto je bitno ovako žustro predstaviti sve najveće mane igre u startu? Zato što se i igra tako iskreno ophodi prema igraču, odmah mu prezentujući sva svoja lica uz suptilno “uzmi ili ostavi”. I kada prihvatite sve ove nedostatke na početku, možete slobodno reći da ste spremni za ostatak… Koji je sušta, nepobitna, raspamećujuća, fascinantna igračka perfekcija.
Da, fascinantna perfekcija, dobro ste pročitali. Igračka umetnost koja neumoljivo podseća na svaki razlog za ljubav prema prve dve igre. Onaj osećaj koji ste imali u ICO dok ste misterioznu devojčicu držali za ruku i branili je štapom od hordi crnih čudovišta, ili ono ushićenje kada se poslednjim trunkama snage držite za glavu kolosa koji pokušava da vas otrese sa sebe, nešto je što neće izostajati na leđima simpatičnog stvorenja Trico-a, saputnika našeg protagoniste i nesumnjivo lika koji krade sav fokus igrača.
Trico je životinja koja podseća na psa sa perjem i ptičijim nogama, krilima i nepogrešivim intelektom mačke koja se povremeno ponaša kao pravi lav… Sa rogićima. I na prvim snimcima je delovalo čudno i to se još uvek nije promenilo. Ono što se hoće promeniti, jeste stav koji igrač ima prema ovom stvorenju. Kao i prethodne dve igre, ovde vlada minimum naracije, vizuelno i audio postizanje jake atmosfere i užasno jaka vezanost za likove. Iako u startu potpuni stranci, bezimeni dečak kojim upravljate i Trico će vremenom ojačavati jednu od najlepših veza između protagonista u jednoj video igri.
Trico poseduje zavidan AI koji čini da osećate kao da je stvaran, koliko god ta izjava podsećala na izvikani kliše. Samo uz njegovu pomoć, moguće je preći brojne zagonetke i prepreke. Vremenom ćete steći i mogućnost da mu komandujete, ali vam ovo neće uvek polaziti za rukom. Ne, nije u pitanju nesavršen AI. Pre bi se moglo reći da je savršenstvo u nesavršenstvu, jer ovim otežanim načinom komunikacije i saradnje, stiče se utisak da je Trico živo stvorenje koje ne uspeva ili možda i ne želi baš uvek da vas razume i sluša poput robota. Manje strpljivi igrači će sigurno ludeti, ali Trico zahteva veliku količinu strpljenja kao i da mu oprostite kada i treći put krene na suprotnu stranu od one koju ste želeli. Zamislite ga kao ogromnog, životinjskog telohranitelja i sve će vam biti jasno. Tada ćete shvatiti da mu vi zapravo i ne komandujete već stičete njegovu privrženost kroz vezu koja vremenom postaje sve jača.
The Last Guardian izgleda odlično. Nije mali broj scena koje će vam oduzimati dah, posebno onih koje su akcione sa brzim kretanjem. Udaljene građevine deluju kao da svaka ima svoju neispričanu priču a svaki ambis izaziva trnce u prstima, kao da stvarno želi da vas proguta zajedno sa foteljom. Svaki kadar i odmereni audio nagoveštaji, izrežirani su do maksimuma. Tako će vas vremenom atmosfera progutati i više neće biti sumnje da ćete saosećati sa protagonistima i gotovo zabrinuto odmeravati svaki njihov naredni korak.
The Last Guardian je savršena mešavina elemenata ICO i Shadow of the Colossus igara. Zbilja protkana tehničkim poteškoćama koje joj narušavaju naslućujuću harmoniju, pružiće nezaboravnu pustolovinu svakom igraču koji sebi dopusti da ga atmosfera igre proguta. Igra odjekuje svim našim nadama koje smo u nju polagali godinama u nazad. Stoga, razuveren od sumnji pred njenim iskrenim opisom života koji se retko sreće u video igrama, nasuprot svim manama tehničke prirode, subjektivno i ponosito uzdižem ocenu sa kojom ćete se i vi, ako barem jednom probate The Last Guardian, sigurno jednoglasno složiti. Zaista fascinantno.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio Sony.
The Last Guardian
Za:
- Video i audio umetnost
- Veličanstven odnos između dečaka i zveri
- Prelep narativni tok
Protiv:
- Ponekad užasan frejmrejt
- Trzave kontrole
- Još trzavija kamera
