Džon Vik 2 recenzija

Nikako da dočekamo dobar film po igri, ali zato imamo nekoliko sjajnih primera filmova koji kao da su izašli iz uma nekog developera. Jedan od njih je Džon Vik, film koji je došao tiho i razneo sve za sobom. Apsolutno neočekivani hit sa Kijanu Rivsom opljačkao je blagajne i uverio filmski studio da je vreme za nastavak.

Iako nastavci nisu jača strana Holivuda (ako izuzmemo svetle primere Aliens i Terminator 2), Džon Vik: 2. poglavlje nadograđuje fantastičnu akciju iz prvog dela i usput otkriva nove detalje o svetu ubica. Džon Vik serijal je, ako ste zaboravili, stilizovana akcija gde je važnije kako je neko ubijen nego zašto. To su filmovi Džer Ričer (prvi deo samo, nažalost), Kingsmen, Shoot’em Up, Dred, Matriks (opet Kijanu) ali i Ekvilibrijum. Ceo film ćete imati utisak da gledate neki brutalni balet, gde su svi pokreti savršeno odrađeni i snimljeni. Ni u jednom trenutku neće imati utisak drmanja kamere gde ne vidite šta se dešava.

Kijanu je opet Džon Vik, udovac i plaćeni ubica koji pokušava da izađe iz posla. Da bi to uradio on daje marker (medaljon sa krvavim otiskom prsta) italijanskom mafijašu Santinu D’Atoniju. Marker označava da Džon duguje uslugu Santinu i da mora da je izvrši inače će biti progonjen od strane svih plaćenih ubica na svetu. Santino želi da ubije svoju sestru koja predvodi Kamoru, italijansku mafiju. Nju čuva Komon, tj. Kasijus koji je skoro pa opasan kao Vik. Tu kreće akcije i neprilike iz kojih Džon nikako da se izvuče.

Jedan od najvećih aduta filma pored akcije je pomalo nadrealna atmosfera prikazanog sveta u kome se nalaze plaćene ubice. Oni svi poštuju kod, i sama činjenica da kompletan haos ima neku skoro pa natprirodnu silu koja sve kontroliše i iznad koje nije niko daje akciji dodatni šmek. Međunarodno udruženje plaćenih ubica gravitira oko lanaca hotela Kontinental (svaka sličnost sa ovim našim u Beogradu je slučajna). Ovi hoteli su svojevrsne bezbedne teritorije gde se ne sme “obavljati posao” ali se isti može ugovarati. Sve se plaća zlatnim novčićima koji predstavljaju zvaničnu monetu ubica. Jedan od glavnih upravnika je sjajni Ian Mekšejn  koji ima manira starog mafijaša, pardon biznismena.

Dok smo u prvom delu videli tek deliće ovog podzemnog društva, sada se većina filma vrti oko pravila koja se moraju poštovati po cenu života. Čak i sam Džon Vik, ma koliko bio opasan, operiše poštujući pravila, svestan da je neko drugi svemoguć. Sa takvom pripremom akcije, ono što sledi je jednostavno fantastično.

Reditelj filma je bivši kaskader koji je veoma dobro upoznat sa koreografijama borbe (radio je kao dubler Brendona Lija u Vrani), pa i ne čudi što su akcije fantastično odrađene. Dugi kadrovi savšreno prikazuju svako ubistvo, bez treskanja kamere i nepotrebnih eksplozija (ko je rekao Majkl Bej?). Džon je fantastičan borac ali nije superheroj niti su njegovi neprijatelji nesposobni Storm truperi pa da ne mogu da ga pogode. Tokom akcije Džon biva pogođen i ranjavan, a kako ostaje živ je rešeno sjajno. Naime, svaki ubica ima pristup elitnim krojačkim radnjama gde se šiju odela presvučena oklopom poput kevlara, tako da je Džonov sako u stvari pancirno odelo. Tada vam postaje jasno zašto Džon overava u glavu svakog kog upuca, pored toga što izgleda sjajno.

Sam zaplet je nerealan, ali to nikoga nije briga kad Vik na tako atraktivne načine odstranjuje živu silu (rećićemo samo – olovka). Rupe u zapletu su nebitne kad su dijalozi na mestu, a likovi višeslojni, bar koliko je to moguće u jednom akcionom filmu. Svaku slabost zapleta izvlače sjajni glumci i minijature sporednih uloga – Lorens Fišburn je sjajan u ponovnom susretu dva glumca iz Matriksa.  Ako izuzmemo Komona, tj. Kasijusa koji želi da reši poslovni nesporazum sa kolegom Vikom i Ares, nemu ubicu koju savršeno glumi Rubi Rouz, filmu nedostaje veliki, zli, negativac. Ne sumnjamo da će Vik naleteti na nekog dostojnog sebi u trećem delu koji nas sigurno očekuje.