REVIEW: Mass Effect: Andromeda

Share

Tweet

Share

Share

Email

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 103. izdanju časopisa Play!Zine

Po poslednjoj računici, kroz sve tri prethodne igre, imam oko 440 sati igranja. Prvi sam prešao tri puta, drugi četiri i treći isto toliko. Nisam jurio apsolutno svaki achievment, niti sam se trudio da nađem svaki datapad, ali ne postoji NPC sa kojim nisam pričao i pristup igri koji nisam probao. Mass Effect trilogija je najbolja svemirska interaktivna opera koju sam imao privilegiju da igram. Da, da, kraj je totalno upropastio serijal ali me je motivisao da aktivno učestvujem u teoriji indoktrinacije dok nije bila uništena od strane BioWare-a. Bez obzira na prethodno, u Mass Effect Andromeda ulazim kao kritičar, ali kao i veliki fan. Trudio sam se da izbegavam sve dosadašnje recenzije i internet polemike bilo oko priče,  gejmpleja ili neslavne animacije, kako ne bi uticale na mene u pisanju ovog teksta, jer nam je review kopija stigla nešto kasnije. Dosta sam očekivao od ove igre i želeo, ne, zahtevao da bude bolja od svih prethodnih i da se iskupi za propuste i poboljša svaki aspekt igre.

To nije ispunila, ali i jeste.

Mass Effect: Andromeda se dešava 600 godina posle originalne trilogije. Organizacija zvana Andromeda Initiative je okupila oko 20.000 ljudi raznih rasa iz naše galaksije i krenuli su u istraživanje komšinice, Andromede. To putovanje je trajalo 600 godina što znači da su krenuli pre dešavanja u originalnoj trilogiji pa ne znaju za Reapere, za Sarena, Harbringera i Sovereigna. Ovim su se potpuno distancirali od svih posledica tog velikog rata.

Takođe su spomenuli da su koristili dva skoka kroz Mass Effect Relay, pa onda na dugačak put kroz duboki svemir. To znači da posledice kraja trećeg dela igre nikako nisu mogle da dopru do njih. Prilikom stizanja u Andromedu, barka glavnih likova (ima više barki) upada u problem na planeti za koju su mislili da će biti njihov novi dom. Naime, planeta je maltene uništena i na nama je da je obnovimo ili da pronađemo neku drugu u blizini. Odmah postajete „izabrani“ i krećete u akciju kao brat ili sestra Ryder. Da ne ulazim previše u vode spoilera, imaćete glavnog negativca koji nije ni blizu dubine koju je imao Saren. Spominjem Sarena jer se Andromeda često poredi sa prvim delom trilogije.

Igra ima preveliku ekspoziciju na početku i malo ostavlja mašti. Sve vam je bukvalno dato i sve se vrti oko vas. Trilogija je imala temu gde se vi kroz prvu igru dokazujete, drugu opremate i u trećoj opravdavate sve što ste radili do sad. Andromedi to vrlo, vrlo fali. Vi ste odmah na početku „entitet“ društva i svi moraju da vas poštuju jer ste vi Pathfinder. Bezveze. Priča je površna i nije na nivou na kom su bile prethodne igre, ali ima to nešto što ostavlja utisak da je Andromeda postavila dobru podlogu za nastavak. Ali bez obzira, naoružan strpljenjem, radošću i entuzijazmom, krećem u novo poglavlje Mass Effecta.

Glavni hub, Nexus, je svemirska stanica koja prilično podseća na Citadelu iz trilogije i vrši istu funkciju. Da biste putovali sa planete na planetu, dobijate brod pod imenom „Tempest“ koji bi trebalo da bude nešto kao „Normandy“, ali nije ni blizu. Normandija je imala posadu koja je duša i kičma svakog broda – Tempest mi više liči na luksuzni avion za bogataše. Nema posadu, sem vaših saigrača i par inženjera. Brod je prazan, ništa se ne dešava na njemu i vreme provedeno na njemu je, po meni, izgubljeno. Ali vas igra konstantno tera da se vraćate na brod jer se u njemu nastavljaju priče vaših saboraca i služi vam kao jedino sredstvo transporta sa planete na planetu. Kad sam već spomenuo transport sa planete na planetu, svaki put morate da gledate animacije poletanja, stizanja, usporavanja i sletanja i nikada ne možete da ih preskočite. Više puta sam morao da idem u brod da završim neke questove i svaki put sam morao da uzletim u orbitu (zašto?!) i da gledam animacije. Ove animacije služe da pokriju učitavanje igre, ali kad vidim i znam da je učitavanje gotovo, zašto moram da čekam?

Role-play element je najlošiji do sada. Retko kad sam imao mogućnost da biram više od dve vrste odgovora i do sad ni jednom nisam imao prilike da budem Renegade. Većina odgovora mi se svodila na „ozbiljan“ ili „šaljiv“. Uopšte nemam osećaj da igram kako ja želim nego kako pisci misle da bi trebalo da bude. Vaš lik konstantno govori da želi da bude avanturista ili istraživač i to je to. Jedino gde sam osetio da mogu da budem zao je kad odbijem neki sporedni quest. Istina, na početku igre, kad nisam nikoga od NPC-ova poznavao, igrao sam kao „good guy“ ali sam često menjao mišljenje kad sam primetio da su neki NPC i ne toliko dobri. Igra mi nikad nije dozvolila da odreagujem na adekvatan način.

Kao i u prethodnim igrama, kroz sve avanture van broda, pratiće vas još dva člana Ryderovog tima. Liam i Cora su prvi članovi tima i užasno su dosadni, pogotovo Liam. Mada je tako bilo i ranije sa „ljudskom“ posadom. Sem Jokera, svi ostali su bili nekako obični. Ali Liam je prešao tu granicu i ušao u zonu dosadnog saborca i zajedno sa Corom utiče na spor početak igre. Vrlo brzo vam se popuni ceo spisak članova tima i uvod par njih je vrlo običan i neoriginalan. Krogan i Turianka su se bukvalno samo pojavili i nisam ih koristio često. Kasnije dobijate još neke članove koje neću spoilovati, ali niko od njih nije ni približan Legionu, Garrusu, Tali’Zorah, Mordinu, Wrexu i ostalima.

Pokušavao sam na sve moguće načine da zaobiđem ovu temu u tekstu, ali to je jedan bitan deo igre i nemoguće ga je ne spomenuti – igra ima mnogo loš pristup predstavljanja LGBT populacije. U lošem trudu da se prikažu osobe raznih seksualnih opredeljenja, ispalo je vrlo napadno i neukusno. Svi vam u facu kažu da li su gej ili trans i to u većini slučajeva tokom prvog razgovora sa tom osobom. To su intimne stvari i trebalo bi ih saznati samo ako se stekne poverenje da bi se podelilo tako nešto sa drugom osobom. Dragon Age: Inquisition je sjajan primer kako to treba da se radi. Pristup u DA:I je suptilan i nekako fluidan. Trans karakter je takođe odlično uveden u DA: I (Krem) bez napadnosti kao što je u Andromedi. Romanse u igri su u prvom planu sad zbog očigledne popularnosti istih u BioWare igrama, ali Andromeda vam daje opcije baš od prvog razgovora sa nekim da flertujete. U trilogiji je to rađeno u raznim nijansama i finesama, a Andromeda to radi direktno i veštački, ubija se osećaj vezivanja sa saborcima ili prirodne želje za romansom koju ste hteli da započnete sa istim.

Mislim da Andromeda dobija previše loših kritika što se animacija tiče. Istina, ima dosta bagova u igri, ali ništa manje od Fallout 4 ili Skyrim, ali meme za Bethesdu je da su to „feature, not a bug“. Mislim da to nije fer i da ne treba igra da se manje vrednuje zbog toga. Moja zamerke što se animacija tiče su oči i usta. Oči izgledaju beživotno i stvarno skreću pažnju dok se usta često ne poklapaju sa onim što se izgovara. Ono što sam primetio je da je ovo najčešće slučaj sa ljudskom rasom ali ne i sa turiancima, saleriancima i ostalim. Da, animacije su ponekad urnebesne ali samo zbog bagova i mislim da nisu namenjene tako da izgledaju. Buduće zakrpe će sigurno ispraviti ove stvari. Sama grafika igre je odlična i Frostbite radi sjajan posao kao i obično, ali bih zamerio na teksturama ženskih lica jer nisu dovoljno detaljne u odnosu na muške. Oprema, oružje i okruženja su vrlo detaljna i ispeglana tako da konstantno imate osećaj da je sve tamo gde treba da bude. Uzmite u obzir da će vam biti potrebna vrlo dobra mašina kako biste pogurali ovu igru na većim detaljima.

Verovatno ste tokom čitanja teksta primetili da sam navodio uglavnom mane igre i da nisam ni jednom objasnio zašto ispunjava određena moja očekivanja. Taj aspekt je Andromedin gejmplej koji je fenomenalan. Neki ljudi će argumentovati da je Andromeda više pucačina iz trećeg lica nego RPG, ali ta zečija rupa ide dublje nego što se vidi na prvi pogled.

Andromeda se odvaja od linearnih lokacija koje su bile u trilogiji tako što ima sličan pristup kao DA: I. Svaka planeta je poluotvorena mapa, kao zone u DA: I, i imate relativnu slobodu kretanja i nasumične obračune sa neprijateljima. Ovo je moralo da se ogleda u dobroj borbi što Andromeda razume. Pucanje je vrlo fluidno i svako oružje se drugačije ponaša, a sad ih ima vrlo, vrlo mnogo. Svaki tip oružja, bilo da je pištolj, automatska puška, snajper ili šotka, ima svoj šmek i svoju težinu korišćenja koji su proporcionalni šteti koje možete naneti. Fluidnoj borbi doprinosi i jetpack sa kojim poletite nakratko, ali u kombinaciji sa moćima i raznim apgrejdima, borba postaje balet metaka, lasera, moći i krvi. Svako oružje može da se modifikuje sa raznim dodacima što ih čini još unikatnijim.

Novu opremu i oružja dobijate nasumično od tela neprijatelja ili iz kutija koje nalazite kroz igru, ali takođe mogu i da se kraftuju. Crafting se sastoji iz „Research and Development“ segmenta koji je vrlo konfuzan u početku ali kad uđete u štos, možete da tačno planirate šta biste istraživali i posle napravili. Pravljenje opreme troši zalihe koje morate da skupljate po planetama i to je vrlo dosadan deo igre. Mislim da tehnički možete preći igru bez pravljenja oružja jer dosta često ispadaju iz kutija (barem su meni).

Mako, vozilo iz prvog dela, se vraća i sad se zove Nomad. Ovog puta je bolje urađen i kad se izborite sa kontrolama i kad treba da upalite pogon na šest točkova, Nomad može biti vrlo koristan da se savlada dosta prepreka. Nomad takođe unapređujete kao i opremu.

Unapređivanje samog lika je vrlo interesantno jer imate pregršt opcija da ga pravite kako vi želite. Hoćete da budete vojnik, ali da imate i biotice? Može, naravno. Iako igra više vuče na arkadu nego na RPG, levelovanje je vrlo interesantno i zabavno, tako da možete napraviti vrlo dobrog i interesantnog hibrida ako to želite. Kasnije u igri dobijate mogućnost „profila“ koje ne želim da spoilujem, ali sa tim profilima dobijate bonuse na najviše unapređenu klasu koju ste pravili, a mogu i da se menjaju po želji.

Igra ima i multiplejer koji nama nije bio nešto naročito zanimljiv jer je klasičan PvE horde mode. Da, skupljate dosta resursa za istraživanje i dobijate random kutije sa random stvarima koje su sad vrlo popularne, ali ništa nije doprinelo održavanju moje pažnje.

Mass Effect Andromeda nije dobra, igra ali nije ni loša. Ni u jednom trenutku nisam imao osećaj da je dosadna niti sam imao poriv da se odmorim od nje. Vreme je letelo dok sam se igrao i hteo sam još. Obraćao sam dosta pažnje na mane, zapisivao ih, diskutovao sa ljudima koji su takođe igrali i zaključak koji sam izneo iz svega je da je ljudima vrlo stalo do BioWare igara. Jedan drugar mi je postavio vrlo interesantno pitanje koje mi je služilo kao osnova za ovu recenziju: „Zašto je Bioware dozvolio drugorazrednom, mladom studiju da radi na voljenoj franšizi“? BioWare Montreal je ekipa mladih entuzijasta od kojih sam stekao utisak da vole Mass Effect, ali ne umeju da ga predstave na onom nivou koji je imala trilogija. Mislim da su oni imali pritisak „odozgo“ ili možda da su oni sami forsirali neke trenutno aktuelne teme koje su podelile bazu igrača i napravile toliku polemiku oko igre. Mass Effect veterani će mi reći da se ME igrao zbog priče, što stoji, ali ako Bioware posluša kritike i deluje na njima, sledeća igra će imati i sjajnu priču i još bolji gejmplej.

AUTOR: Igor Totić